Nemačka preduzeća žele više da ulažu u SAD i da tamo otvaraju svoje pogone, jer ih Bajdenova administracija mami raskošnim subvencijama. Koje to posledice ima po Nemačku?
Nemačke firme ionako vole Sjedinjene Američke Države: prema podacima iz septembra nemačko-američke trgovinske komore, tamo posluje oko 5.600 nemačkih preduzeća s obimom od gotovo 650 milijardi dolara. Pritom to nisu samo „veliki“, kao što su Folksvagen ili Simens, već ima i mnogo malih firmi. I sve ih je više.
„Za to postoje različiti razlozi“, objašnjava Dirk Doze iz Instituta za svetsku privredu u Kilu. „Jedan je sve veća geopolitička napetost. SAD se za mnoga nemačka preduzeća čini kao ’bezbedna luka’. Još jedan razlog je i relativno niska cena energenata, a tu je i veoma velikodušni program u okviru Zakona o smanjenju inflacije (Inflation Reduction Act, IRA).“
Upravo taj program subvencija vlade američkog predsednika Džozefa Bajdena veliki je magnet za strane firme. Njegov obim je gigantski: oko 430 milijarde dolara. Pritom, osim za programe u oblasti zdravstvene zaštite, najveći deo, 370 milijardi dolara, otpada na podršku pre svega proizvođačima ekoloških i održivih tehnologija.
Subvencijama do povoljnijeg i jeftinijeg proizvoda
Bajden i njegove demokrate namučili su se da proguraju taj program, a ustupak je bio da će subvencije dobijati samo one firme koje svoje proizvode kompletno stvaraju u SAD – ili u najgorem slučaju u zemljama s kojima SAD ima sporazum o slobodnoj trgovini kao što su Kanada ili Meksiko. Iznos je popriličan: za jedan električni automobil na primer, koji je od baterije pa do karoserije nastao u SAD, proizvođač će dobiti oko 7.500 dolara. Za toliko će on, dakle, biti jeftiniji od konkurenata iz uvoza.
Da li je to protekcionizam i da li to krši odredbe o slobodnoj trgovini Svetske trgovinske organizacije? U Evropskoj uniji su uvereni da je to tako, i iako se pregovara o izuzecima, Brisel je već zapretio da će i on uvesti sličan program, isključivo za evropske firme.
Takav oblik takmičenja ostavlja međutim mnoga pitanja otvorenim. Šta će npr. biti s fabrikom američke firme Tesla u Grinhajdeu kod Berlina? Ekonomski ekspert iz nemačkog Kila, Doze, smatra da to nema smisla: „Mislim da ne bi trebalo da ulazimo u trku sa subvencijama. Na kraju krajeva, tu se radi o novcu poreskih obveznika i moramo dobro da razmislimo da li se to dugoročno isplati čitavom društvu“, kaže Doze.
Umesto takvog razbacivanja državnog novca na sve i svašta, a uz uslov samo da je mesto proizvodnje „kod kuće“, on smatra da bi pre trebalo razmišljati o pojedinačnim programima subvencija za mlade preduzetnike, uz odredbu da oni moraju da ostanu na određenoj lokaciji, kao što je to uostalom već i praksa.
I Amerikanci ostaju verni Nemačkoj
Institut svetske privrede u Kilu može da potvrdi da se u Nemačkoj još od 2016. sistematski smanjuje procenat proizvođačke industrije u ukupnoj privredi zemlje, ali Doze naglašava da „smo još uvek na veoma visokom nivou“ i on, kaže, ne vidi „neku opštu deindustrijalizaciju“ Nemačke.
Ujedno, kolikogod da nemačke firme privlače Sjedinjene Države, isto tako je i za američke firme Nemačka „važna i atraktivna lokacija“ za poslovnu saradnju i investicije, kaže Simone Mene, predsednica Američke trgovinske komore u Nemačkoj.
Šta ih tu privlači? „Veliki broj veoma dobro obrazovanih stručnjaka, gusta mreža infrastrukture, prvoklasne škole i instituti, velika politička stabilnost, snažno prisustvo na tržištu EU… A ima i drugih argumenata u korist ulaganja u Nemačku“, kaže Mene.
Međutim, to „oduševljenje“ Nemačkom se topi. Prema anketi američke komore sprovedenoj ovog marta, samo još 34 odsto upitanih firmi lokaciju Nemačke ocenjuje kao „dobru“ ili „veoma dobru“. Prošle godine ih je bilo 59 odsto.
Prema anketi, najviše se ceni stručnost nemačkih radnika (94%), mreža dobavljača (68%) i ulaganja u istraživanja i razvoj (68%). Ali, optimizam da će u dogledno vreme, odnosno u naredne tri do četiri godine, biti još bolje, takođe polako nestaje: 2022. je to mislilo 43 odsto američkih firmi u Nemačkoj, ove godine 38 procenata.
Dok je pameti i dobrog obrazovanja…
Ipak, sve to ne sprečava američka preduzeća da i dalje ulažu u Nemačku: 2022. je njih 68 odsto očekivalo rast prometa, a 42 procenta je izjavilo da namerava da zaposli još radnika i uloži još više sredstava u Nemačkoj.
Sve u svemu, Nemačkoj se najviše zameraju troškovi rada, nedovoljna digitalna infrastruktura, ali i sve veći problem sa pronalaženjem stručne radne snage. Ali, pre svega su im problem visoke cene energenata.
To je za preduzeća važna stavka u kalkulaciji cene proizvoda, pa je zbog toga i razlog da se ode na neko drugo mesto, kaže Simone Mene. Privoleti ih da ipak dođu u Nemačku može se samo ako su drugi argumenti izrazito povoljni – stručna radna snaga, brzo i nebirokratsko donošenje odluka i digitalizacija.
I ekonomista instituta u Kilu Dirk Doze slaže se da glavni razlog za ulaganje u Nemačku nije više samo industrija, već su glavni argumenti znanje i tehnologija. On kao primer navodi odluku Epla (Apple) da uloži milijarde u centar za projektovanje čipova u Minhenu: „Sve dok Nemačka mudro ulaže u istraživanje, obrazovanje i infrastrukturu, ona će biti atraktivna za strane investitore.“
Tagovi
