Dnevni list iz Ciriha Noje Cirher cajtung donosi tekst pod naslovom „Srbija mora da okonča svoju dvostruku igru“, a potpisuje ga novinar Andreas Ernst. U uvodu se ocenjuje da Srbija, kao najvažnija zemlja Zapadnog Balkana, mora da preuzme svoju odgovornost za stabilnost regiona, te da Evropska unija u suprotnom mora povući konsekvence, piše DW.
Autor potom piše: „Srbija, večni remetilački faktor, pomoćnik Rusije koji se nudi Kremlju kao kapija za prodor u Evropu. Srbija koja se naoružava za rat da bi Kosovo ’vratila kući’. Srbija koja sanja san o ’srpskom svetu’ koji objedinjava sve Srbe i zato je spremna da prihvati razaranje susednih zemalja. Slika koju veliki broj Evropskih zemalja ima o najvećoj zapadnobalkanskoj zemlji jeste mračna. I iskrivljena. Ali, izvitoperena slika se lako prihvata, jer odgovara šablonu iz devedesetih.“
„To je bilo vreme“, podseća autor, „kada je Milošević pokušao da od male jugoslovenske imperije silom iskuje veliku Srbiju. Poznato je da nije uspeo. Ali, danas su vremena drugačija: Srbija je okružena članicama NATO i Evropske unije. U Bosni i Hercegovini i na Kosovu su stacionirane trupe tog vojnog saveza, a još mnogo važnije je to da je Srbija kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, makar i preko volje.“
„Konfrontacija Zapadne Evrope i Rusije naposletku je dovela do toga da EU ponovo razmišlja geopolitički i želi da se proširi na istok. To ograničava spoljnopolitički manevarski prostor dosadašnjih kandidata“, ocenjuje se u tekstu. „Doduše, EU je daleko od toga da bude blok, ali ona vrši značajan pritisak na članice i kandidate da se frontalno svrstaju protiv ruskog napada na Ukrajinu.“
Ono što se u regionu najviše razlikuje od devedesetih – iskustvo krvavog raspada je Srbima kao i drugim narodima regiona oduzelo svaku želju za ratnim avanturama. Pa ipak je Srbija problem – ne samo za region, već i za EU“, piše švajcarski list.
Srbija po Orbanovoj meri
Autor potom analizira problem. Prema njemu, Srbija se u poslednjih deset godina pretvorila u iliberalnu demokratiju kojom dominira autokratski predsednik. Potom ukazuje na revanšistički ton koji je preovladao u zemlji i koji onemogućava normalizaciju odnosa sa Kosovom, kao i dobre odnose sa komšijama. Autor teksta ka glavni generator tih problema identifikuje model političke vladavine. Prema njemu, posle kratkog demokratskog proboja, odnosno posle smrti Zorana Đinđića, usledio je niz mediokriteta na vlasti – a onda je na vlast došao Aleksandar Vučić.
„On je tehničar moći prvog ranga, koji je zanat ispekao pod Miloševićem kao ministar informisanja“, piše Noje cirher cajtung. U tekstu se navodi da je njegova vladavina najkasnije od 2017. neprikosnovena, pošto je postao šef države. „Otada on ciljano preuređuje državu po mađarskom uzoru. To je beogradska varijanta iliberalne demokratije, a to znači: slaba podela vlasti, jaka izvršna vlast, upodobljeni mediji. To je dobrim delom obavljeno.“
Klijentelizam kao prvi stub vlasti
„Centralno mesto ipak ima klijentelistički sistem vladajuće partije, koji seže duboko u društvo i većini stanovništva daje osećaj da nekako profitira od vladavine Aleksandra Vučića“, piše švajcarski list. U tome mu, navodi se, pomaže solidan privredni rast, zasnovan na stranim investicijama, koje računaju na stabilnost sistema.
Ali, „klijentelizam je samo jedan stub legitimnosti Vučićevog sistema. Drugi je problem Kosova.“
Problem Kosova kao drugi stub vlasti
„Većina Srba se nije pomirila sa gubitkom Kosova, ali istovremeno zna da to područje neće moći da vrate. Ta neurotična rastrzanost otvara prostor za kvazipolitiku vlastodržaca. Problem se propagandistički eksploatiše, ali se ne rešava. Vučić godinama profitira od toga. Kod kuće on u dramatičnim nastupima obećava da nikada neće pustiti Kosovo niz vodu. Istovremeno, hladnokrvno zapadnim posrednicima pravi ustupke, koji zapravo imaju za posledicu faktičko priznavanje nove države. Te ustupke ispunjava ili ne, zavisno od trenutnih interesa“, piše Noje Cirher cajtung.
„Ta dvostruka igra mu je s godinama postala druga priroda. On time dobija na vremenu. Pri tom ga niko ne podržava više od kosovskog premijera Aljbina Kurtija. On posmatra ’svoje’ kosovske Srbe primarno kao rizik za bezbednost i kao petu kolonu Beograda. Stoga odbija da im da kolektivnu samoupravu i pokušava da ih stavi pod kontrolu. Beogradska medijska propaganda to zahvalno prihvata šireći stravične priče o ’pogromima’ i ’etničkom čišćenju’. A ko će doneti spas? Samo Vučić.“
Zapadna diplomatija kao treći stub vlasti
Treći stub je, prema autoru teksta, diplomatija Brisela i Vašingtona koja smatra da će preko Vučića konačno rešiti problem Kosova. Uprkos kritici opozicije, vašingtonske i briselske diplomate bi radije da isposluju neki dogovor s dominantnom figurom, nego da skrštenih ruku čekaju dok ona ne ode sa vlasti. A Vučiću je, ukazuje autor, jasno da bi ustupci ugrozili njegovu poziciju, pa radije drži problem Kosova otvorenim.
Naposletku, u tekstu se predlaže da se Vučić stavi pred izbor – da sprovede Ohridski sporazum ili da se odrekne pristupa evropskim fondovima. „A ako se Srbija i dalje bude destabilizujuće mešala u kosovske prilike, trebalo bi preispitati ukidanje pristupa šengenskom bezviznom prostoru za građane Srbije.“
Autor Andreas Ernst napominje da bi ista pravila morala da važe i za Prištinu, i njeno odbijanje da deset godina posle potpisivanja Briselskog sporazuma uvede delimičnu autonomiju za opštine sa srpskom većinom.
Na kraju se navodi i preduslov za stvarno približavanje Srbije Evropskoj uniji: „Pretpostavka za to je da Vučićev sistem bude razgrađen. Pre svega, ponovo mora da se uspostavi sloboda medija, kako bi se opet mogla artikulisati autentična srpska javnost“. Zaključak glasi: „Srbija mora da odluči. Da bi to mogla da uradi, alternative bi morale jasno da joj se predoče.“
„Brutalno, varvarski, animalno“
Katolička informativna agencija (KNA) donosi analizu oružanog sukoba kod manastira Banjska i njegovih posledica. Rumunski profesor Radu Preda sa Univerziteta Babes Boljaj, kao sagovornik u tekstu, nazvao je identitetnu borbu albanske većine i srpske manjine na Kosovu „brutalnom, varvarskom, animalnom“.
Agencija citira profesora: „Za kosovske Srbe nema više utočišta. Oni se bukvalno i simbolički ukopavaju u verski identitet pravoslavne crkve.“ Preda dodaje da mnogi Srbi vide crkvu kao „poslednju tvrđavu identiteta koji državno više nije zastupljen“.
Rumunski profesor zaključuje da je to svedočanstvo o očajnom učinku politike: „Ako je crkva za neke poslednje utočište, to je fijasko politike, katastrofalno svedočanstvo. Na obe strane trebalo bi da postoji jača i zrelija politika, a to jednoznačno nije slučaj ni u Srbiji, ni na Kosovu.“
