Sastanci nemačko-francuskog Saveta ministara često nisu ni posebno uzbudljivi, a nisu ni produktivni. Šefovi država i vlada dve najveće privrede Evropske unije se sastaju, dogovore oko zajedničkih kurseva jezika ili nešto slično što nije posebno važno, pa onda izjavljuju da se i dalje zalažu za „nemačko-francuski tandem“. Pre svega je reč o simbolici. Ali i to je važno za funkcionisanje EU.
To što je ovogodišnji Savet ministara odložen za početak iduće godine, pokazuje koliko je dubok jaz između partnera. To ne uspeva da prikrije ni poseta nemačkog kancelara Olafa Šolca francuskom predsedniku Emanuelu Makronu, koja je na brzinu zakazana za ovu sredu (26.10). I mada razlike u mišljenjima između Berlina i Pariza nisu ništa neuobičajeno, one ovoga puta dolaze u najgorem mogućem trenutku.
Iz Jelisejske palate je saopšteno da odlaganje Saveta ministara ne govori ništa o stanju nemačko-francuskih odnosa. Kao razlog je navedeno to da nisu svi ministri imali vremena, pa je zato vreme održavanja pomereno. Mnogi su, međutim, to objašnjenje dočekali sa sumnjom. „Od 1963. godine, od kada ti sastanci na vrhu postoje, još nikada nijedan nije bio otkazan“, kaže za DW Štefan Zajdendorf, zamenik direktora Nemačko-francuskog instituta (DFI), koji izdaje materijale za taj binacionalni sastanak.
„Novi šefovi država većinom moraju da prođu kroz proces učenja kako bi shvatili da su ti sastanci zaista važni za ’nemačko-francusku osovinu’. Tako je bilo kod bivšeg nemačkog kancelara Ludviga Erharda ili kod francuskog predsednika Nikole Sarkozija“, podseća Zajdendorf. Jer, kako upozorava taj politikolog, u Evropi ne može da se primeni američka doktrina prema kojoj jedna velika država sama preuzima vodeću ulogu, a ostale je slede.
„Nijedna evropska zemlja nije dovoljno velika da bi se sama brinula za političku stabilnost. Potreban nam je načelni dogovor između Nemačke i Francuske, čije su pozicije uvek najudaljenije jedna od druge. Onda ostale države-članice mogu da se orijentišu prema tom srednjem putu“, objašnjava Zajdendorf.
Obe strane daju prednost samostalnom delovanju
No, trenutno se čini da obe strane daju prednost samostalnom delovanju. Berlin je nedavno usvojio paket pomoći zbog rastućih cena gasa i struje vredan 200 milijardi evra, bez da je prethodno o tome informisao Pariz. To bi bilo za očekivati, jer jedna takva finansijska injekcija može da poremeti tržišne mehanizme. Osim toga, Nemačka je zajedno s desetak drugih država, ali bez Francuske, nedavno na jednom sastanku članica NATO potpisala dogovor o projektu za zajednički protivvazdušni odbrambeni sistem, tzv. „European Sky Shield Initiative“ – i to iako Francuska zajedno sa Italijom već radi na protivraketnom sistemu „Mamba“.
Makron je potom na sastanku na vrhu EU prošle nedelje, zajedno sa Španijom i Portugalijom, najavio izgradnju novog gasovoda između Barselone i Marselja koji bi služio i za transport vodonika. To je zamena za planiranu poveznicu između Španije i Francuske preko Pirineja, koju podržava Berlin.
„Obe strane idu na živce jedna drugoj“, zaključuje Zajdendorf. „Nemačka smatra da može da postigne multilateralne dogovore s manjim zemljama mimo Francuske, a Francuska još od Makronovog govora 2017. na Univerzitetu Sorbona čeka da se Nemačka izjasni za veći stepen evropske integracije.“ U tom govoru se Makron, između ostalog, založio za zajednički budžet evrozone i bližu suradnju na području odbrambene i poreske politike.
Kriza u najgorem mogućem trenutku
„Mi nemamo vremena za tako nešto. U Evropi je rat, a predstoji nam i energetska kriza“, kritikuje u razgovoru za DW Sofi Pornšlegel, analitičarka iz briselskog trusta mozgova Evropski centar za politiku. „Ako budemo imali sreće pa ne bude hladno, ovu zimu ćemo još i da preguramo. Ali dugoročno nam je potrebno evropsko rešenje za visoke cene energenata, recimo fond solidarnosti. Jer, ako više sebi ne možemo da priuštimo energiju, to onda vodi u ekonomsku krizu i rast nezaposlenosti.“ Prema mišljenju, Pornšlegel, sadašnje podele u Evropi idu na ruku ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, jer EU čine nesposobnom za delovanje.
Žak-Pjer Gugen, stručnjak za Nemačku s pariskog Instituta za međunarodne i strateške odnose (Iris), dodaje da je ova kriza između dve zemlje dublja nego ijedna do sada. „Taj spor je između ostalog i zato ozbiljan, jer druge, manje zemlje, poput Poljske ili baltičkih država, dovode u pitanje vodeću ulogu nemačko-francuskog tandema“, kaže Gugen za DW.
Svetlo na kraju tunela?
Za Ronju Kempin iz berlinske Fondacije nauka i politika (SWP), aktuelne razlike u mišljenjima imaju dublje korene: „Makron već dugo želi da EU deluje u manjim tematskim grupama i skeptičan je prema širenju na istok pre nego što se reformiše način funkcionisanja EU. Za Francusku je Unija pre svega sredstvo za povećanje moći“, smatra ta ekspertkinja za nemačko-francuske odnose. „Nasuprot tome, Nemačka je pre sklona da dâ saglasnost za širenje na istok, jer EU vidi kao element koji donosi transformaciju i mir.“
Stavovi dve zemlje znatno se razlikuju i kada je reč o odbrambenoj politici, kaže Kempin. Ona ističe da se Nemačka, doduše suprotno svojim uverenjima, odlučila za veće vojne izdatke, ali novac pre troši na direktnu kupovinu, nego na zajedničke evropske vojne projekte. To se Francuskoj ne dopada, upozorava Kempin.
Štefan Zajdendorf, zamenik direktora Nemačko-francuskog instituta, ipak vidi svetlo na kraju tunela: „Do sada su svi nemački i francuski šefovi država i vlada na kraju shvatili da ne mogu jedni bez drugih – čak i kada je iznalaženje kompromisa bilo veoma naporno.“
Tagovi
