JAKAVLANG, Avganistan – Devojčice su počele da se skupljaju u sedam časova ujutru, stižući iz nekoliko različitih pravaca u malu školu na dnu doline.
Sve su nosile plave školske uniforme i bele marame na glavi i gotovo svaka je hodala čitav sat ili više. Bile su uzrasta od sedam do 18 godina.
Do 7.45 sve su stajale u dvorištu „Rustama“, škole u zabačenom kutku avganistanske oblasti Jakavlang. „Rustam“ je jedina škola u ovom kraju, a pohađa je 330 devojčica i 146 dečaka.
U njoj, doduše, nema struje, grejanja, kompjutera niti fotokopir mašina. Nema ni knjiga; nastavnici sami sastavljaju i pišu lekcije i zadatke. Časovi se održavaju u sedam prostorija od hladnog kamena i šest velikih šatora. Jedna nastavnica kaže da ima manje knjiga od svojih učenika.
Ipak, 60 od 65 đaka iz „Rustama“ je 2017. godine primljeno na avganistanske univerzitete, a prolaznost na fakultetima iznosi čak 92 odsto. Dve trećine đaka upisanih na univerzitete čine devojčice.
U „Rustamu“ devojčice i dečaci, za razliku od drugih avganistanskih škola, časove pohađaju zajedno. „Muškarci i žene su jednaki“, ističe Muhamed Sadik Nasiri, direktor škole. „Imaju iste mozgove i ista tela.“
On dodaje da dečacima i devojčicama govore da između njih nema razlike, da će svi zajedno biti kasnije na fakultetima i da je važno da nauče da poštuju jedni druge.
Jednog dana na kraju prolećnog semestra, Badan Joja, jedna od pet žena zaposlenih u ovoj školi, sa još sedam muškaraca nastavnika, držala je čas iz matematike u jednom od šatora. Parče kartona ofarbano u crno služilo je kao tabla. Pitala je razred koji su činile mahom devojčice koji predmet najviše vole. „Matematiku“, odgovorili su.
To nije ništa čudno u „Rustamu“: 40 odsto pitanja na prijemnom za fakultet je iz matematike. A devojčice briljiraju.
U 11. razredu matematika najbolje ide Šarbano Hakimi (17). Šarbano je takođe najbolja na časovima informatike gde su devojčice nedavno učile o operativnom sistemu Windows iz svezaka. Samo je jedna od njih kod kuće imala računar.
„Stvar koju najviše na svetu želim je laptop“, kaže Šarbano.
Kada su talibani okupirali Avganistan, devojčicama je zabranjeno da se školuju, a žene su uglavnom ostajale kod kuće i vodile domaćinstvo, naročito u ruralnim oblastima.
Ovdašnja strast prema obrazovanju je svojevrsna reakcija na taj period, smatra Badan Joja (28). I sama je pošla u školu tek kada su talibani pali; imala je 11 godina i nije umela da čita i piše.
„Morala sam da počnem od nule“, govori. „Pričamo im o talibanima i onome što su nam uradili, govorimo im da one sada imaju priliku koju treba da iskoriste. I one slušaju. Slušaju o tome i kod kuće od svojih majki i tetaka.“
Devojčice u „Rustamu“ su izuzetno motivisane. „Iskreno, devojčice su bolje od dečaka; ozbiljnije su“, kaže Nasiri. „Ova deca znaju da ne možeš načiniti roba od nekoga ko je obrazovan.“
Amina je glavna devojčica u čitavoj školi. Ona ima sreće, kaže, zato što je njen otac obrazovan, iako joj je majka nepismena.
Ona će biti prva od osmoro braće i sestara koja će završiti srednju školu. Želi da upiše Akademiju Mavud u Kabulu, na pripreme za fakultet, i da jednog dana postane lekar.
Šarbano takođe mašta da postane lekar, pomalo zato što njena majka ima problema sa vidom, a otac je skoro potpuno gluv u 65. godini.
„Nisam obrazovan“, kaže njen otac, Gulam Husein. „Ja sam običan radnik na polju. Ne želim da oni imaju ovakav život.“
Od jedanaestoro dece, jedan sin i dve ćerke već su upisali fakultet.
„Toliko sam ponosna na njih“, kaže Zenat, Šarbanina majka.
Njihova porodica je takođe prednost u školovanju dala devojčicama. Devetogodišnji Ali pomaže roditeljima u kući, a dvanaestogodišnji Reza radi na polju. „Ali toliko želi da ide u školu“, kaže Zenat. „Možda naredne godine.“
Sve ćerke, sa druge strane, idu u školu.
Direktor škole, gospodin Nasiri, jednog dana je primetio da se jedna od njegovih učenica skriva iza drugih devojčica zato što nema uniformu. Njena porodica je bila suviše siromašna da bi joj je priuštila. Zato je Nasiri kupio komad plavog pamuka na najbližoj pijaci; Badan Joja, nastavnica matematike, sašila je devojčici tuniku.
Nasiri je novac za pamuk pozajmio. On mesečno zarađuje manje od 200 evra.
Pored toga što poslednjih šest godina upravlja „Rustamom“, on sa svojom suprugom Rojom (45) izdržava četiri ćerke i dvojicu sinova. Roju je upoznao u vreme kada je zemlja bila pod talibanima; on ju je naučio da čita i piše.
„Razgovarali smo i odlučili da ona pođe u školu“, kaže Nasiri. „Za decu je bolje ako je njihova mama obrazovana.“
Njihova najstarija ćerka završila je srednju školu četiri godine pre svoje majke. Roja će ove godine dobiti diplomu, a naredne će polagati prijemni za fakultet, ponosno ističe Nasiri.
„Odgojila je šestoro dece“, dodaje. „Sada odgaja sebe.“
Stotine metara uz stenoviti obronak planine naspram „Rustama“ pasle su ovce na koje su pazili pastiri. Jedna od njih nosila je plavu haljinu nalik školskoj uniformi, ali prekrivenu prašinom. Njeno ime je Nikbakt, kaže; ima 13 godina. Nosila je sa sobom olovku i svesku u kojoj je vežbala pašto.
„Volim školu, ali niko drugi nije bio kod kuće, pa sam morala da povedem ovce.“
Pašto, jedan od obaveznih predmeta, nije među njenim omiljenim, kaže Nikbakt. Ona voli matematiku.
© 2019 The New York Times
Tagovi
