Nemoj, Sanja, da se menjaš

Kada sam bio mali, uvek sam maštao o tome kako živim u Dositejevoj ulici. Nisam poznavao nikoga tamo, a ulicu sam znao samo po imenu, ali uvek sam zamišljao da ako se ulica zove Dositejeva, tamo moraju živeti samo izuzetno umni ljudi i devojčice sa mašnama u kosi.

Dositejeva je bila utočište moje dečje mašte. I kao da sam to naslućivao, ona je i danas za mene ostala takva jer u ulici Dimitrija Obradovića – ili Dositejevoj kako ćemo je danas svi znati i zvati – i dan-danas prosvetiteljstvo radi. Naime, na broju 11 se nalazi jedna mala galerija koja sanja. Sanja Bjelanović-Janković tu drži svoju galeriju „Sanjaj“, a kroz njene izloge se uvek možete odazvati pozivu da maštate.

Svaki put kad dođem kod Sanje, pronalazim svežu kafu, a odlazim sa šantićevskim bururetom umetnosti u glavi. Sa Sanjom sam uvek na prelaznoj tački između posmatrača umetnosti i stvaraoca umetnosti. Naše zajedničko kustosiranje me podseća na trenutke uznemirujućih turbulencija u avionu kada stjuardese razmenjuju pogled, a vi pomislite: „Prokletstvo, ako su one zabrinute, i ja sam.“ Živa istina. Sasvim nelogična, a krajnje uzbudljiva.

I tako nastaju zajednički projekti. Naše dve galerije su udaljene svega nekoliko stotina metara jedna od druge. Učestvujemo na istim sajmovima, obraćamo se istoj publici, oboje smo Ovnovi u horoskopu, i sve to bi trebalo da nas čini najljućim konkurentima. Međutim, to nije slučaj. Sanja ima sposobnost da moj – na trenutke neobuzdan – šturm und drang transformiše lakoćom postojanja. I tako, kafa po kafa, reč po reč, nastaju ideje, a iz ideja projekti poput našeg poslednjeg zajedničkog poduhvata u Budimpešti, da predstavimo reči čitave opere kroz libreto Neleta Karajlića u nekom imerzivnom okruženju, gde ljudi oblikuju reči, a reči stvaraju ljude.

„Efta purane ikone“ intonira Nele uz monaški bariton, „Sedam starih ikona“ su početne reči njegovog libreta za operu, koja je prva ikad napisana na romskom jeziku. Ta nova zvučna interpretacija teksta i mantranje koje je proizašlo iz nje odrazilo se na celokupnu instalaciju. Reči su postale jedan neprekidni redosled, zanemarujući svaku veliku početnicu ili interpunkciju i stvarajući platno jezika, koje je dinamično, koje se stalno menja, koje je u svakom datom trenu izloženo našoj interpretaciji, a zauzvrat u svim ostalim trenucima nam dostavlja informacije koje se urezuju u naše pamćenje i na kraju postaju deo nas. Reči su važne, a u svetu apsolutne međusobne povezanosti, jezički nesporazum kao da je glavna osnova svih preteranih ljudskih interakcija.

Zato nije začuđujuće što je Karajlić svoje prvo instalativno umetničko delo nazvao „U početku beše reč“. Reč je njegova polazna tačka. Njegovo muzičko stvaralaštvo ne postoji bez proze koja je u njemu sadržana, a odavno je prešao i u književne vode, sa svojim sada već četvrtim objavljenim romanom. Reči ga ne napuštaju, i posle 42 godine karijere u javnosti, deluje kao da i dalje ima mnogo toga da kaže. Međutim, u njegovoj instalaciji, reči postaju odraz svih nas. Posetioci se ogledaju u njima, iskrivljuju ih, manipulišu ih, pa ih onda opet vraćaju u prvobitan oblik, usporavaju ili ubrzavaju ih. Sanja i ja ga posmatramo kako stoji ispred svetlećeg zida svojih reči. Za neke je zid Kineski, za druge Berlinski, ali nijedan zid nikad nije zaustavio reč.