Nenadmašna spoljna i katastrofalna unutrašnja politika, Titov slučaj i raspad Jugoslavije: Profesor Sergej Flere

U članku „Tito – 40 godina kasnije“ Predrag J. Marković otvara pitanje odnosa između Titove nenadmašne spoljnje i neuspešne, na kraju katastrofalne unutrašnje politike.

Da li je to uopšte moguće, ako važi Morgentauvljeva klasična tvrdnja da je spoljnja politika odraz unutrašnje, da izražava nacionalne, državne interese koji su relativno objektivno dati.

Zbilja, Titova spoljnja politika je nenadmašna. Usudio se 1946. oboriti dva američka vojna aviona koji su samo sekli teritoriju Jugoslavije da bi iz Italije stigli u Austriju. Bez ikakvih, kako bi se danas reklo, sankcija. Međutim, valja se setiti još celog niza uspeha na svetskoj sceni. Tito je svojoj diplomatiji naređivao da u Ujedinjenim nacijama ishode rezolucije kakve mnogo veće diplomatije nisu bile uspešne da nametnu. Na primer, primenu danas zaboravljene rezolucije Generalne skupštine Ujedinjeni za mir, koja je omogućila obilaženje nesposobnosti Saveta bezbednosti da donosi odluke.

Jugoslavija je bila aktivna u unošenju socijalnih komponenata u osnivačke akte Ujedinjenih nacija. Tito je u prvom posleratnom periodu obezbedio okupljanje velikog broja vrsnih ljudi u diplomatiji. To je doprinelo i činjenici da Jugoslavija uveća teritoriju kao jedna od same tri evropske države posle Drugog svetskog rata, sa Poljskom i Sovjetskim Savezom, jer su saveznici, poučeni iskustvom između dva svetska rata, imali načelan stav da se posle Drugog svetskog rata – granice država ne menjaju. Kasnije je njegova politika inicirala Pokret nesvrstanih, da bi Tita na kraju uvažavali kao mudraca međunarodnih odnosa. No, čuda nije mogao da postigne, pa nacrt kiparskog ustava koji je Jugoslavija ponudila nije bio osnova za rešenja kiparskog pitanja – koje je i danas otvoreno.

Nećemo dalje ređati njegove spoljnopolitičke uspehe koji jesu bili izraz njegovih neprevaziđenih veština manevrisanja u svetu blokovske podeljenosti. Ali u osnovi svega toga je ipak sama blokovska podeljenost i suprotstavljenost koja je omogućavala prostor za manevrisanje Jugoslavije. I to bi padom Sovjetskog Saveza i evropskog socijalizma izgubilo svoj razlog postojanja, što Tito nije doživeo. No, to ne znači da je Tito bio „srećan“ političar, kako neki njegovi biografi pišu. Tito je bio svestan da je osnovno za Jugoslaviju ono što se događa na unutrašnjem planu i od 1969. bio je svestan kako će to da se završi. Svom saradniku Blažu Mandiću je rekao „da se on (Tito) zavaravao u pogledu međunacionalnih odnosa, mada nije naivan čovek“, a svom ministru Mirku Tepavcu je 1969/70. čak dva puta rekao da bi se (Tepavac) „zgrozio kad bi znao što on (Tito) misli šta će biti po njegovoj smrti“. I da to potvrdimo još jednom Titovom izjavom, svojoj supruzi na jesen 1971: „da je Jugoslavija otišla u p…u materinu!“

U čemu je tajna? Kako je moguće da tako uspešna spoljnja politika ide uporedo sa neuspešnom unutrašnjom politikom?

U stvari, ovde nije jednostavno reč o „unutrašnjoj politici“, kako ju je moguće voditi u nekoj zemlji kakva je Rumunija ili Austrija, koje takođe imaju svoje „složenosti“ i „specifičnosti“. Ovde je reč o suočavanju sa nacijama. Komunisti su se još više sa njima morali da suoče, jer su ih isticali, njihovu ravnopravnost i „bratstvo i jedinstvo“. Videćemo šta će tim nacijama dati poleta. Ali, nacije Jugoslavije nisu izmišljene ni iz čega, mada su neke možda u Titovo vreme „sazrevale“.

Komunisti su na vlast došli 1945. sa euforijom pobede, euforijom ponegde i prve nacionalne afirmacije. Taj dodatni polet je svakako bio u Sloveniji (gde se očekivalo i ostvarenje „velike“, sjedinjene Slovenije) i u Makedoniji gde se počinjalo govoriti zvanično na makedonskom jeziku koji 1945. još nije bio kodifikovan.

Komunisti i Tito verovali su u tom trenutku da će to biti „sretna“ Jugoslavija, kako je Tito ponavljao 1944/45, da će se „dostići i prestići nivo razvoja zapadnih zemalja“, što se usudio da izusti najbolji propagandista Milovan Đilas i da „će se ukinuti razlike u ekonomskom razvoju među područjima“, što je obećavao „najveći idealista“ Boris Kidrič prilikom usvajanja prvog petogodišnjeg plana 1946, verujući da će ekonomski razvoj proizaći iz „naučnog pristupa“. Verovali su da su eventualne nacionalne surevnjivosti ostatak prošlosti i da će lako biti prevaziđene.

Upravo u ekonomiji je komuniste očekivalo veliko razočaranje, naročito u prvoj desetletki. Pokazalo se da razvoj ide sporo, nikad bez strane pomoći i odmah su počeli jedan drugome da gledaju u tanjir. Odmah su krenuli i nikad se neće završiti sporovi o tome kako se deli kolač, pri čemu će sve više da se gleda, u nemogućnosti prevazilaženja ekonomskih nejednakosti i nemogućnosti dostizanja zapadnog standarda, najpre u to kako će biti raspoređene investicije (dok su još verovali da se one obavezno isplate), a zatim u ceo ekonomski sistem koji svojim merama beneficira ili kažnjava.

Taj razgovor je tekao do približno kraja šezdesetih godina samo u okviru vrhuške, ali se ona tada već jasno nacionalno podelila. Jasna podela je bila vidljiva na znamenitoj proširenoj sednici Politbiroa 1962. gde je Svetislav Stefanović rekao „da nismo više za prepoznati“, a Miha Marinko „da je nestalo poverenje“. Mnogi govornici su već tad tvrdili da se na sednicama savezne vlade samo zagovaraju republički interesi, čak i Kardelj se na to žalio, mada je tvrdio da zbog toga republike ne treba ukidati.

Tu se Tito našao nemoćan. On je još mogao i više puta će posegnuti za merama „čistki“, što je naučio u Kominterni. To nisu sredstva koja se mogu nacije zatreti. Tito je bio, dakle, 1970. primer Veberovog državnika na vrhuncu vlasti, ali bez moći da ostvari svoje političke ciljeve. A jedinstvena Jugoslavija jeste bila njegov cilj. Stoga je 1969. srpskim drugovima mogao da se požali da je „emotivan, kad vidi da se raspada sve za šta je živeo i zalagao se“. Tekla je reč o tome da li može Kosovo i Metohija da dobije status republike, čemu su se Nikezić i drugovi jasno i bez zaobilaženja problema suprotstavili. (Ni reči o nekoj snishodljivosti srpskih vođa.) Nadležnosti jedinica se mogu menjati, ali granice nikako – to je bila Nikezićeva pozicija, dok je Fadilj Hodža žalio da ne zna „kako će stati pred radničku klasu Kosova“.

Dakle, ovde se Tito suočio sa istorijskim procesima konstituisanja nacija i interakcije nacija. Za to on nije bio spreman, pa ipak dat je u njegovoj Jugoslaviji dogovor kakvog se ni sadašnja politička nauka ne bi stidela. Odgovor je bio konsocijacija, kao da je sam autor te formule pisao Ustav 1974. Sve vlade su „velike koalicije“, obuhvataju predstavnike svih delova države, članice savezne države imaju pravo na veto, članice imaju i punu kulturnu autonomiju.

Istraživao sam i autore jugoslovenskih ustavnih akata iz 1971. i 1974. i oni nisu poznavali Lajphartove radove, nisu ga konsultovali (sam mi je svedočio), ali organizacija je potpuno sledila tu šemu. Do nje se došlo empirijskim putem: smanjivati zajedničke poslove na minimum, da bi bilo manje razloga za svađe, manje sporenja o zajedničkom novcu, dugovima, pa i kamatama na dugove. Činilo se 1974. da je sve svedeno na minimum i da se neće moći više tvrditi da neko drugoga odnosno svako svakoga potkrada, „eksploatiše“. No, to pod istim krovom nije bilo moguće: na primer, mada Savezno izvršno veće više nije moglo da „štampa novac“, što je obilato činjeno u prethodnim desetlećima, sada su republike mogle da bespovratno zajme kod svojih narodnih banaka i kod Narodne banke Jugoslavije, u čemu je bila suština neuspeha „stabilizacije“ osamdesetih godina. Kako je ekonomski istoričar Palere utvrdio, neke su republike bile u prilici da to čine više.

No, konsocijacija u današnjoj politikologiji nije bez svojih protivnika. Kritičari napominju da rešenja, koja su u Evropi danas na snazi npr. u Belgiji, dovode do daljeg udaljavanja među narodima, za šta je svakako Jugoslavija bila dobar primer.

Dakle, Tito se suočio sa snagama mnogo većim od onoga što političar može da manipuliše: sa nacijama i njihovim nacionalizmima, mada su ti u šezdesetim godinama bili uglavnom ograničeni na komunističke nacionalne elite. Te elite nisu svesno delovale nacionalistički, one su uglavnom smatrale da nacionalizam obuzdavaju: smatrale su da „rešavaju svoje nacionalno pitanje“. Uz svesrdnu podršku kulturnih elita koje su dodavale svoje zahteve simboličkog karaktera: jezik, pismo, tumačenja istorije. Gde opet ne bi zabrane knjiga, kojih je bilo, mada malo, ništa rešile.

Jugoslavija je već 1970. plovila svojim putem bez povratka. Bilo je potrebno još samo da se nacionalizam prospe u narod, što su učinili etnički preduzetnici osamdesetih godina: iskazivali su kako je zajednički život neizdrživ sa pripadnicima sopstvenog naroda, kako nas u bolnicama truju i ubijaju pripadnici drugih naroda, akademski slikari su odlična dela posvećivali navodnim zločinima nad pripadnicima sopstvenog naroda, iskazivala se nemogućnost da naš narod bude ravnopravan bilo jer je „tako lep“ u svojoj „malenkosti“, bilo kako su njegova „velika dela“ bila uzaludna zbog nezahvalnosti i zlobnosti drugih naroda.

I tako bili smo svedoci da su medijima marširali neverovatni događaji. Bilo je tu lažnih epidemija zaraznih bolesti, bilo je licitiranja brojem žrtava u Drugom svetskom ratu, a svemu je zajednički imenik bio da je moj narod najtragičniji i najgori mučenik. U tom etničkom preduzetništvu, lovu u mutnom, ne samo da su aktivni bili i „mali ljudi“, ubrzo pod kontrolom „velikih igrača“ (pre svega republičkih Udbi i nacionalnih elita), već ni verske elite nisu ostale čistih ruku.

Vratili smo se tamo o čemu je Ruzvelt govorio Čerčilu u Drugom svetskom ratu više puta: da tako antagonističke narode ne treba stavljati pod isti krov. Samo što smo tu lekciju teško platili. Pokušaj komunista nije mogao da prevaziđe istorijske datosti, mada je za njihove polazne ciljeve mnogo života žrtvovano.