Od poznate izreke da je „batina iz raja izašla“ došli smo do toga da je, srećom, u poslednjih 15 godina ostvaren napredak i sve je manje dece u Srbiji koja su izložena nasilnom disciplinovanju u svojim domovima. Ipak, skoro polovina dece (45 odsto) od jedne do 14 godina i dalje doživljava telesno i psihološko kažnjavanje, a ovakve vaspitne metode najčešće se primenjuju kod male dece koja već u uzrastu od dve do tri godine dobijaju prve batine.
Ne postoji „blaga i razumna telesna kazna“. Svako telesno kažnjavanje zadire u fizički integritet deteta i njegovo ljudsko dostojanstvo. Disciplinovanje je važan element vaspitanja dece, ali nasilno disciplinovanje je praksa koja je pogrešna i štetna za decu. Ono povređuje i ponižava dete, razvija nepoverenje i nesigurnost, a nepoželjna ponašanja se neretko ponavljaju. Jer autoritet koji se gradi na strahu i nasilju proizvodi strah i nasilje koje dete prenosi i na odnose sa drugima, često tokom celog svog života.
Ne treba biti neki preveliki stručnjak pa razumeti da bilo kakvo nasilje ne može biti dobro. Potpuno je validno samo pomisliti kako biste se vi osećali kada bi vas neko kada pogrešite udarao, čak i slabo, kaže dr Milutin Kostić, dečji psihijatar sa Instituta za mentalno zdravlje.
„Stvara strah, nesigurnost, a takođe dovodi do onoga što nazivamo transgeneracijsko prenošenje modela ponašanja. I sve nam je to jasno kada govorimo o nama, ali kada govorimo o deci uzimamo da je to prihvatljivo. Ali ipak bih voleo da bude jasno, apsolutno najveći broj fizičkog kažnjavanja koje primenjuju roditelji danas neće dovesti do neke ozbiljne traume.“
Ljudi često kažu „i mene su tukli, pa šta mi fali“. I većini zaista ništa. Ali istraživanja pokazuju da nikome batine kao model vaspitanja nisu dobro donele, a jednom broju jesu loše.
„I ovde je intenzitet takođe jako važan, lupiti po dupetu nema isti efekat kao i ozbiljnije udaranje. Suština je da je zbog malog broja onih koji će imati probleme, važno uneti neka šira pravila da bi bilo jasno šta je nužno, a šta ne. A nijedan udarac nikad nije nužan“, objašnjava dr Kostić.
Studija o negativnim iskustvima u detinjstvu u Srbiji (ACE) pokazala je da izloženost višestrukim nasilnim iskustvima u detinjstvu negativno utiče ne samo na samopouzdanje, već može da ima dugoročne posledice na fizičko i mentalno zdravlje i produktivnost u odraslom dobu. Potvrđeno je da se među onima koji su iskusili veći broj negativnih nasilnih iskustava, znatno češće javljaju psihosocijalni i zdravstveni problemi – nesanica, bes, disfunkcionalnost, panika, nesigurnost, alkoholizam, upotreba droga, pokušaji samoubistva, napuštanje škole, nemogućnost održavanja emotivnih veza, prekidi trudnoće…
Ista studija je pokazala da oni koji su bili nasilno disciplinovani u detinjstvu od strane svojih roditelja, znatno češće odobravaju i primenjuju nasilno disciplinovanje. Dodatno, dete koje u kući dobija batine ili uvrede zbog nepoželjnog ponašanja ili neslaganja sa roditeljem, ima veliku šansu da takav model ponašanja prenese i van kuće – pa tako dolazimo do problema vršnjačkog nasilja, pri čemu se onda spirala nasilja nastavlja.
U redu je da roditelj potraži pomoć stručnjaka kada naiđe na teškoće u roditeljstvu, rešenje postoji. To ne znači da je roditelja slab, već da ima snagu da unapređuje svoje prakse i da želi najbolje svom detetu.
Inicijativa „Budi ruka koja voli i reč koja sokoli“, koju je pokrenuo UNICEF zajedno sa partnerima, odgovara na prepoznati poziv roditelja da im je potrebna pomoć i podrška u pitanjima roditeljstva i vaspitavanja dece, u razumevanju ponašanja deteta, kako bi reagovali na adekvatniji način u slučajevima kada je dete neposlušno ili u opasnosti, kao i u drugim situacijama kada ponašanje deteta predstavlja izazov za roditelja.
„Prevencija i zaštita dece od nasilja je jedna od ključnih i prioritetnih oblasti u kojoj UNICEF dugo deluje i globalno i u Srbiji. Paralelno sa tim, poslednjih godina veliku pažnju poklanjamo merama i programima podrške porodici. Deci je mesto u porodici, a roditelji treba da budu osnaženi da na najbolji mogući način obezbede brigu, negu i sigurnost detetu“, kaže Vesna Dejanović, rukovoditeljka programa za zaštitu dece u UNICEF-u.
Više od 90 odsto roditelja se slaže sa stavom da nasilno kažnjavanje nije dobro i da ne daje rezultate. To nam govori da je roditeljima potrebno ohrabrenje i podrška u usvajanju nenasilnih vaspitnih praksi. Zbog toga okosnicu celog programa predstavlja poruka da delotvornije alternative dokazano postoje.
Kampanja ima cilj da skrene pažnju na važnost i prednosti nenasilnog vaspitanja. „U tome su nam se pridružili brojni partneri – od nezavisnih stručnjaka, preko javnih ličnosti, nevladinih organizacija koje se bave decom i porodicom, privatnog sektora, do predstavnika i profesionalaca iz sistema socijalne zaštite, zdravlja, obrazovanja i pravosuđa. Medijska kampanja koja se sprovodi širom zemlje je tek jedan deo celokupnog programa. Razvijeni su i posebni informativni materijali za roditelje, ali i celovit program obuke za profesionalce. Obuke su već realizovane u preko 50 centara za socijalni rad i tu nećemo stati. Dugoročniji cilj nam je da dosegnemo do svih socijalnih, prosvetnih i zdravstvenih radnika koji se u svom svakodnevnom radu susreću sa roditeljima. To je neophodan preduslov kako bi svi roditelji dobili priliku da unaprede svoje roditeljstvo kroz savetovanje i usmeravanje od strane profesionalaca u koje imaju poverenje.“
Često ćete čuti da roditelj koji fizički kažnjava dete kaže da je to „za njegovo“ dobro ili da je i sam fizički kažnjavan, „pa šta fali, izrastao sam u dobrog čoveka“. Najčešće, oni koriste floskule jer, nažalost, kada pokušavaju da objasne svoje ponašanje, nemaju drugog argumenta, kaže Željka Burgund, socijalna radnica. „Iako danas možemo reći da ogroman broj roditelja ne primenjuje surove mere fizičkog disciplinovanja, ono i dalje postoji kao način da se usađuje ponašanje na primeni sile jačeg. Fizičko kažnjavanje ozbiljno utiče na rast i razvoj deteta, posebno na razvoj slike o sebi, i zbog toga je od krucijalnog značaja da o ovom pitanju i država ima svoju reč, kroz mehanizam kontrole roditeljskog „nasilnog“ ponašanja, ali ponajpre sami roditelji, kao i drugi koji se bave vaspitanjem dece, da menjaju svest, uverenja i navike oko disciplinovanja, u interesu svojih najmilijih, i njihove budućnosti“, dodaje Željka Burgund.
Sve više roditelja napušta fizičko kažnjavanje dece i u praksi i u svojim stavovima i uverenjima. Većina roditelja veruje da telesno kažnjavanje nema pozitivnih ishoda, tako da u Srbiji društvo staje na stranu koncepta koji isključuje fizičko kažnjavanje dece u vaspitne svrhe. Srbija je izrazila spremnost da uvede zabranu telesnog kažnjavanja u porodici (i nalazi se u grupi od 26 zemalja koje su se obavezale da će to da učine). Ovu zabranu, zakonodavnu odredbu, već su usvojile 63 zemlje članice UN. Više puta najavljivanje izmene Porodičnog zakona, osim drugih odredbi, uključuju i zabranu telesnog kažnjavanja. Prevencija i zaštita od nasilja, uključujući kaznene mere u slučajevima težih oblika fizičkog, psihološkog, seksualnog nasilja i zanemarivanja već je regulisana drugim zakonima
„Kada se npr. razgovara o potrebi da se zakonski reguliše ovaj aspekt roditeljstva, postoji veliki otpor kod jednog dela društva, ali često se nastupa iz pozicije ‘ja ne kažnjavam tako, ali mislim da država ne treba da utiče na to’. Dakle veliki broj roditelja zaista zna i primenjuje druge modele. Problem je što neki moraju da uče, ali tu društvo i država moraju da stanu u prvi red i da ih nauče, da pomognu, a ne da se prebacuje krivica“, priča dr Kostić.
Drugo, dodaje, imamo i situaciju da je neretko to povezano sa uslovima života. Roditelji koji brinu o svakodnevnom preživljavanju, da li će krajem meseca imati za račune i hranu, koji provode veliki deo dana na teškim poslovima, često pod psihološkim pritiskom nadređenih, sa sve većim uskraćivanjem radničkih prava, naravno da nažalost i kada znaju neće imati snage i strpljenja i pre će pribeći kraćem, lakšem, ali gorem modelu vaspitavanja, fizičkom kažnjavanju. „Jer nenasilno vaspitanje zahteva strpljenje, energiju, vreme, ‘živce’, i ne treba da se pretvaramo da je ono lako. I s te strane i ovaj aspekt je važan u celoj priči i ne sme biti zanemaren“, dodaje.
Koja je uloga sistema socijalne zaštite u ranom otkrivanju rizika i podršci roditeljima, objašnjava Željka Burgund: „Nažalost, još uvek, uloga sistema socijalne zaštite svodi se na reagovanje, kada se slučajevi fizičkog kažnjavanja dese, kroz set usluga koje služe da se roditeljstvo preispita, koriguje i bude u najboljem interesu deteta, dok još uvek, iz mnogo razloga ne postoje, ili ih je veoma malo, strategije prevencije fizičkog disciplinovanja dece u ovoj oblasti. Sistem zdravlja, obrazovanja i sama lokalna zajednica su češće u prilici da primete posledice neadekvatnog disciplinovanja dece, jer dete retko o tome samo priča (zastrašeno je od posledica), te su upravo ovi sistemi ti koji daju signal sistemu socijalne zaštite, a potom i policiji i pravosuđu, da reaguje.“
Roditelji model nasilnog disciplinovanja nose iz svog detinjstva i iz iskustva svojih roditelja, pa im je taj način vrlo blizak. Sa druge strane, nepoznavanje drugih nenasilnih metoda koje mogu da koriste u vaspitanju deteta je isto jedan od razloga zbog kojih opravdavaju ili koriste takav način disciplinovanja, priča Gordana Plemić, direktorka Udruženja „Roditelj“. „Ovo su dva najčešća razloga koja roditelji pominju kao opravdanje za upotrebu fizičkog kažnjavanja dece. Sa druge strane, ima veliki broj roditelja koji ne podržavaju takav način vaspitanja ali jesu ga koristili sa opravdanjem da je to u određenom trenutku bio jedini način na koji su mogli rešiti određeni problem, jer je dete bilo neposlušno, jer su na takav način jedino mogli da mu postave granice. Često pominju da u nedostatku vremena zbog posla ili obaveza izgube svoju kontrolu i na takav način reše neki konflikt među decom ili situaciju koju je dete proizvelo.“
Neki roditelji će reći da nisu znali drugačije, a neki će reći da to nije opravdanje. Koje su alternative nasilnom disciplinovanju dece?
„Ne bih se složio da nije opravdanje. Ovde nije cilj žigosanje ljudi koji su primenjivali nasilne metode, posebno relativno ’blaže’ (za teže naravno da nema opravdanja, ali su oni donekle manjina). Nije dakle cilj retrogradno osuđivanje, već da gledamo u budućnost i da zaista damo mogućnosti novim i sadašnjim roditeljima da ne primenjuju te metode ili da ih sada koriguju. Jer mogu da verujem da neki prosto nisu znali drugačije. I siguran sam da oni najčešće ne vole svoju decu ništa manje od onih koji ne primenjuju nasilne metode. Zaista veruju i naučeni su od svojih roditelja, da je jedini način da spreče svoje dete da npr. pretrči ulicu ili gurne ruku u šteker, tako što će ga udariti po dupetu ili lupiti ćušku. I upravo zato što dolaze iz takve pozicije, pozicije ljubavi (najveći broj), ovo je i tako osetljiva tema i mnogi ulaze u defanzivan stav kada se pokrene. Ali suština je da deca nisu bez ideje, imaju ugrađen mehanizam samoodržanja“, mišljenja je dr Kostić.
Uvek postoji alternativa fizičkom kažnjavanju koja neće biti dodatno nanošenje bola i straha kod deteta. Kada se pojave trenuci u kojima mislimo da su batine jedino rešenje, treba se zaustaviti, jasno staviti detetu do znanja da takvo ponašanje nije prihvatljivo, odrediti neki kratak period da se smirimo i mi kao roditelji i dete i onda razgovarati sa detetom, da vidimo šta je dovelo do te situacije, savetuje Gordana Plemić. „Veoma je važno da naučimo da saslušamo dete, da ne shvatamo sve kao neposlušnost nego da shvatimo da razne situacije zavisno od uzrasta deteta su i njihov rast i istraživanje životnih situacija. Ponekad to sve deluje teško i komplikovano, ali ovakav način dugoročno daje rezultate i s vremenom je sve manje situacija u kojima se nalazimo koje nam deluju nerešive, nego će i dete naučiti da može da nam se obrati i da ćemo razgovorom doći do najboljeg mogućeg rešenja.“
Tagovi
