Neobičan slučaj Borisa Džonsona: Kako je premijer Britanije ponovo preživeo sebe

Ima taj Ficdžeraldov neobični slučaj Bendžamina Batona o čoveku koji se rodio kao starac i godinama bivao sve mlađi i mlađi… Iz potpuno drugih perspektiva, mada jednako neobičan, izgleda je i slučaj britanskog premijera Borisa Džonsona, koji što češće priznaje krivicu u aferi „partigejt“ – i što mu se više grešaka u priči u partijanju u doba korone broji – to je izvesniji kao i dalji stanovnik Dauning strita kod broja deset.

Britanska policija, a i mediji, već mesecima istražuju niz veoma kontroverznih zabava održanih u zgradama vlade Velike Britanije – uključujući kancelariju premijera – u doba strogog kovid karantina.

Prva u nizu dogodila se 15. maja 2020, a Džonsonov kabinet je pozvao goste da se uz vino i sireve provesele u bašti premijerske rezidencije. Pozivnicu je dobilo više od 100 ljudi, a jedina obaveza je bila da ponesu svoje piće. Mesec dana kasnije, dok su pravila za Britance glasila „da u zatvorenom ne sme biti više od dvoje ljudi“, trideset Džonsonovih saradnika se okupilo u njegovoj kancelariji kako bi mu otpevalo rođendansku pesmu i počastilo se slavljeničkom tortom. Navodno su se održale još dve žurke – uključujući i jednu u Džonsonovoj kući – u novembru 2020. tokom širokog nacionalnog zatvaranja zbog prenatrpanih britanskih bolnica. Nekoliko dana potom, Džonsonovo osoblje priredilo je božićnu sedeljku, dok su Britanci sprečeni da sa najmilijima proslave praznike.

Prosto, izgledalo je kao da Džonson ima dva seta pravila – za naciju, i drugi za sebe i svoje. Ilustracija moći političke elite dok se obični ljudi bore sa koronom, ekonomskim poteškoćama i strahom. A Džonsonova skala poricanja od toga da išta zna o žurkama, pa do prizanja da je bio na okupljanjima, podsetila je na njegovu naviku da iskrivi istinu, ili joj potpuno zamakne.

(Ne)poverenje

Džonson, kao lider najveće stranke u Vestminsteru, nije direktno odgovoran biračima, pa će oko 360 torijevskih poslanika u Donjem domu britasnkog parlamenta odlučivati o njegovoj sudbini. Međutim, dok aktuelni premijer Velike Britanije i dalje čeka odgovor na pitanje da li će se suočiti sa kaznom, njegovi konzervativni poslanici, prema pisanju britanskih medija, sve su uvereniji u to da neće. Tvrdo jezgro lojalnih i predanih Džonsonu su gotovo sigurni, dok preostali čekaju na presudu policije kako bi procenili na koji način, i koliko, afera može ugroziti torijevce.

Zapravo se većina konzervativaca mesecima pozivala na ime više državne službenice zadužene za istragu. Govorili su, sačekajmo Sju Grej. A kada su njena saopštenja o mnogo prekršaja u Dauning stritu 10 počela da pune stupce na Ostrvu, tek je nekolicina poslanika poverovala da je Džonsonovo turbulentno vreme isteklo.

Da bi poslanici konzervativaca pokušali da svrgnu lidera, njih 15 odsto (54) moralo bi da pošalje pismo predsedavajućem Komitetu 1922, kako bi uopšte pokrenuli glasanje o (ne)poverenju. Do kote 54 se još nije došlo, a sve više vakuuma u Vestminsteru ostavlja dodatni prostor za spekulacije, koje uvek idu na štetu aktuelne vlasti. Ukoliko bude njih 54 koji će u pismu predložiti razmatranje o Džonsonovoj smeni, britanski premijer će imati dve opcije – da se bori za „goli život“ ili da sam podnese ostavku.

Puno je premišljanja među torijevcima o ovom pitanju, a čak i ako bude potrebnih 54 poslanika i dođe do glasanja o poverenju, još 126 torijevaca bi moralo da im se pridruži kako bi Džonson bio smenjen. I to je visoka granica. Pretpostavka da će čak 126 poslanika koji nisu potpisali pismo Komitetu biti spremno da glasa za smenu deluje prilično maštovito.

Dakle, suština se svodi na dilemu da li je Džonson i dalje kapitalna „imovina“ Konzervativne stranke, ili je postao veliki teret? A čini se da je stav u torijevskim klupama bliži ovom prvom.

Dosije „Džonson“ ili era incidenata

Poslednja epizoda Džonsonovih incidenata možda jeste i najteža u kojoj se do sada našao, ali nije da i ranije nije bilo ekcesa. Njegova dosadašnja karijera je obeležena sličnim situacijama, a iz svake se, do sada, izvukao sa minimalnim ožiljcima.

Kao novinar Tajmsa je lažirao izjavu sagovornika, zbog čega je otpušten, ali je i pored toga dugi niz godina „uspešno“ pisao za britansku štampu. U pisanju je često znao da zabeleži neprimerene komentare prema manjinskim gurpama. Za muslimanke koje u Britaniji nose hidžab je govorio da mu liče na „pljačkašice“, a ništa blaži nije bio ni prema pripadnicima LGBT pokreta. Kao član kabineta u senci pod vođstvom Majkla Haurda je ponovo lažirao pojedine podatke zbog čega je ponovo bio otpušten…

Međutim, i pored činjenice da su se za njega uglavnom vezivali skandali, pobedio je u trci za gradonačelnika Londona. Trijumf totalnog autsajdera u trci za vođstvom u jednom od najbitnijih gradova sveta, doprinela je gotovo mitskom statusu Džonsona kao osobe koja prkosi političkoj gravitacijii. Kada su konzervativci izabrali Džonsona za London, mnogi su pomislili da je reč o šali. Kada je pobedio, provejavala je ideja da poseduje dinamiku koju niko drugi u britanskoj politici nije mogao da priušti.

A ta sposobnost ga je, uz sve mane i incidente, dovela do istaknute pozicije „šampiona“ Bregzita, ministra spoljnih poslova, lidera stranke i čelne pozicije u Dauning stritu. I čini se da je sa svakim prestupom bio korak bliže vrhu.

I kao da nema tačke preloma…

Dok Džonson iznova testira granice izdržljivosti njegovih kolega, britanske javnosti i, na kraju, birača.

Kada su Britance u januaru u jednom istraživanju pitali da li bi Džonson trebalo da i dalje odlučuje u ime Britanije, odgovor je mahom bio negativan. Pre nego što je policija pokrenula zvaničnu istragu o „partigejtu“, samo 22 odsto ispitanika reklo je da Džonson „dobro“ radi svoj posao. Više od 73 odsto je vladanje britanskog premijera ocenilo kao izrazito loše.

Opozicija oličena u laburistima, liberalima i Škotima uveliko ističe i njegove greške sa blokadama u piku pandemije koje su nanele veliku ekonomsku štetu. Doživeo je i najveću inflacionu stopu u zemlju u poslednje tri decenije. Čak je izneverio i tvrdi pristup Bregzita. Razvod sa EU išao je preko mekih granica Severne Irske i Republike Irske.

A onda je došao rat u Ukrajini i sve drugo postalo je manje važno.