Tog dana, Ivo Andrić krenuo je u svoju uobičajenu šetnju. Grabio je ujednačenim hodom prema Kalemegdanu, u odelu uzornog građanina stare garde, u svojim kasnim pedesetim, sa obaveznom kravatom, šeširom i strogim naočarima, kakve priliče piscu. Ali ne bilo kom, nego najvećem i najtajanstvenijem, čiju privatnost su najviše čuvali oni koji su ga najbolje poznavali.
Da li je taj njegov uobičajeni ritual bio apsurdan, pogotovo što je na prvi pogled izgledao banalan?
Nije voleo fotografisanje, bilo mu je mrsko da ga ljudi zaustavljaju, iako se ljubazno pozdravljao, kao da je već tada žalio što nije pisao pod pseudonimom.
Tu na scenu stupa Ljubica Otašević, koja je delovala hipnotično na terenu, kao i van njega.
***
Fama o njoj, kao rasnoj lepotici, beogradskoj miljenici i voajerskoj patnji Ive Andrića, koju je probirljivi Zapad stesao, da bi je zaprosio holivudski macan Keri Grant, počela je onda kada je erotsko dopadanje svetu predstavljalo uvredu nacionalnog ponosa i izdaju komunističkog poštenja, ali ona je uprkos upornim partizanskim generalima i navalentnim udbašima stigla tamo gde joj je i bilo mesto
*Piše Duška Jovanić, iz knjige “Ljubica – legenda o fatalnoj Srpkinji” (Vukotić media)
CEO TEKST ČITAJTE U AKTUELNOM NEDELJNIKU OD ČETVRTKA 16. APRILA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
Milan
Setnju Kalemegdanom sam zavoleo jer sam tamo gledao Ivu Andrica u setnji.