Osim stradanja ljudi, materijalnih dobara i infrastrukture, s početkom Drugog svetskog rata, u potpunosti je stradala i Narodna biblioteka Srbije. Ona je planski gađana – najveća i najvrednija riznica pokretne kulturne baštine ovog dela Evrope sravnjena je sa zemljom. A danas, evo, slavi 188. rođendan. Povodom ovog jubileja podsećamo se najtragičnije priče naše biblioteke koja ne sme da se zaboravi.
U njoj je čuvana građa ne samo srpskog porekla već i ona koja je poticala sa teritorije čitave Evrope i koja je obuhvatala hronološko razdoblje od gotovo hiljadu godina. S pravom ne samo istoričari već i stručnjaci koji se bave zaštitom kulturne baštine i u Evropi i kod nas, tvrde da je plansko uništenje NBS od strane nacista najveći pojedinačni zločin učinjen nad kulturnom baštinom u čitavom periodu Drugog svetskog rata.
Narodna biblioteka Srbije nestala je u požaru 6. aprila 1941. godine, koji je izbio negde oko 18 sati, a budući da ga niko nije gasio, utihnuo je tek u sredu 9. aprila u popodnevnim satima. Kako i zašto je biblioteka gađana i kako je niko nije štitio?
Dejan Ristić, istoričar, arhivista, prevodilac i scenarista, bivši upravnik Narodne biblioteke Srbije objašnjava zbog čega je Hitler namerno odabrao da Narodna biblioteka bude primarni cilj bombardovanja Beograda.
„Nemački poslanik u Beogradu poslao je hitnu depešu Berlinu 27. marta, obaveštavajući ga o događajima u Jugoslaviji, što je izazvalo ogroman bes kod Hitlera. Govorio je da je izdan na najperfidniji način, da je ovo idealna prilika da se Srbima održi lekcija, i da taj rat treba da bude osvetnički. Naš vojni izaslanik u Berlinu već je 28. marta tajnom depešom obavestio jugoslovensku vladu da će doći do napada. Prvog aprila poslao je novu tajnu depešu da će rat početi 6. aprila. Nemci su saznali da je jugoslovenska vlada u posedu te informacije i sada jedan kuriozum, Gebels – ministar nacističke propagande – smišlja šta će vojnim snagama biti tajni znak napada na Jugoslaviju. Budući da je dogovoreno da to bude 6. april, nedelja u 5.20 ujutru – a jugoslovenska vlada nije znala za vreme – vrlo perfidno predložio je Hitleru da se kao znak u 5.20 ujutru emituje ‘Uvertira u Marš princa Eugena’, autora Andreasa Leonarda, austrijskog kompozitora sa početka 19. veka.
Koliko tu ima poruka: princ Eugen Savojski oslobodio je Beograd početkom 18. veka kao austrijski knez u austro-turskim ratovima. Elitne, pokazaće se zločinačke trupe nacističke Nemačke, nosile su naziv ‘Princ Eugen’. Andreas Leonard rođen je istog dana kad i Hitler, iste godine, 20. aprila. Hitler oduševljeno prihvata. Hitler je tražio da bombardovanje Beograda osmisli i realizuje vazduhoplovni general Aleksandar Ler, jer je imao izuzetnu preporuku – on je Varšavu sravnio sa zemljom i to korespondira sa Hitlerovim jarosnim zahtevom da se naš grad i zemlja unište. Ler je odredio brižljivo u koliko će talasa biti bombardovan Beograd i koliko će biti bačeno zapaljivih u odnosu na klasične bombe. U prvom napadu bilo je više klasičnih, a u svakom sledećem povećavao se broj zapaljivih bombi. Prvi vazdušni udar trajao je od 6.50 do oko 9.00 sati. Tada je NBS bila oštećena. U drugom vazdušnom napadu oko podne, koji je trajao pedesetak minuta, dodatno je oštećena, ali i dalje ne vitalno. U trećem vazdušnom napadu, Kosančićev venac i NBS bili su jedan od ciljeva.“
Ristić objašnjava da je biblioteka mogla biti spasena jer je gađana zapaljivim bombama koje nisu imale eksplozivnu napravu već leguru magnezijuma koja je u prvih 15 minuta od pada potpuno bezbedna, da bi tek posle razvoja hemijske reakcije stvorila temperaturu od 2.500 stepeni Celzijusa, kada bi se rasprskala u manje komadiće u krugu od 10 do 20 metara. Svaki komadić stvarao bi temperaturu od 1.300 stepeni i izazivao razarajuće požare. Ali, ukoliko bi bila zasuta zemljom ili peskom, prema uputstvu koje je deljeno Beograđanima uoči početka rata, za jedan minut bila bi deaktivirana – trajno.
„Stoga je uprava grada Beograda nekoliko dana pred bombardovanje u Narodnu biblioteku Srbije doterala dva kamiona peska u džakovima i rasporedila ga u svaku prostoriju. Prema svedočanstvima očevidaca, biblioteku su pogodile jedna – najviše dve zapaljive granate. Pogođena je negde oko 15.30 sati, i u prvo vreme požara nije ni bilo. Svedoci beleže u potonjim izveštajima iz jeseni 1941. da se u početku u jednom uglu mansarde video blag dim, i nije bilo vatre. Susedi su pokušali da uđu u zgradu, ne bi li došli do tog dela potkrovlja i neutralisali granatu, ali je biblioteka bila napuštena i zaključana. Požar se razbuktao negde oko 19 sati i u toku noći krenuo da se spušta naniže, u ponedeljak je već gorela cela zgrada, sve sa niskim suterenom u koji je sklonjena i najvrednija građa. Gorela je i ceo utorak i tek je požar utihnuo u sredu. Ono što mi danas imamo na Kosančićevom vencu, to su posledice tog požara i naše nebrige. I tamo postoji jedan krater, koji govori i o stepenu i obimu našeg etičkog i kulturološkog višedecenijskog posrnuća.“
Dejan Ristić otkrio je dragocen podatak: Aleksander Ler, general Četvrte vazduhoplovne flote nacističke Nemačke, kasnije komandant celog jugoistoka Evrope, prilikom prvog iskaza koji je dao jugoslovenskim vlastima, u Kupinecu kod Zagreba, vrlo detaljno, potpuno hladno govorio je o pripremama i realizaciji bombardovanja Beograda i priznao da je prioritet prilikom bombardovanja Beograda bilo uništenje Narodne biblioteke Srbije, na lični Hitlerov zahtev, zato što je u njoj čuvan viševekovni identitetski kod srpskog naroda. „Ta rečenica govori o cilju nacističke Nemačke koji se nije odnosio samo na porobljavanje zemlje već i na potpuno uništenje njenog identiteta. U vreme bombardovanja, Narodna biblioteka Srbije postojala je nešto više od jednog veka. Raspolagala je sa oko pola miliona bibliotičkih jedinica – to je vanserijsko blago.“
Kako nije imala ni skrivnicu ni eksterni depo, 1938. tadašnji upravnik NBS uspeo je da izdejstvuje kupovinu 120 limenih sanduka, u koje bi najvrednija građa bila pakovana i dislocirana tokom elementarnih nepogoda ili rata. Dejan Ristić objašnjava da je Ministarstvo prosvete odredilo da skrivnica NBS bude manastir Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Da li je vlada mogla ranije da reaguje?
„Prvog aprila 1941. naša vlada proglasila je Beograd ‘otvorenim gradom’, što je podrazumevalo obaveznu demilitarizaciju po međunarodnim konvencijama, i u tom slučaju svaki napad bio bi shvaćen kao ratni zločin. Ler je, braneći se na suđenju, govorio da grad nije demilitarizovan i time bombardovanje nije moglo da bude proglašeno zločinom. Istim aktom, vlada je zabranila i evakuaciju stanovništva i materijalnih i kulturnih dobara, bez ikakvog objašnjenja. Trećeg aprila, ministar prosvete Miloš Trifunović pozvao je direktore centralnih ustanova kulture u svoj kabinet, saopštio im da je zabranjena evakuacija i da sve treba da ostane na svom mestu. Na očajnički vapaj direktora Narodnog muzeja, Etnografskog, Prirodnjačkog, Arhiva Srbije i NBS, da se omogući dislokacija najvrednijih kulturnih dragocenosti iz Beograda, on je rekao čuvenu rečenicu: ‘Metite u podrume, zbrinite kako znate.’ I otpustio ih. Oni su odlučili da pakuju najvredniju građu i uspeli su da zapakuju svega 60 sanduka i spuste ih u taj plitki suteren, gde su i sačekali šestoaprilsko bombardovanje. Upravnik je pokušao da u ličnoj komunikaciji sa ministarstvom vojnim dobije kamion i nekoliko vojnika da se ti sanduci prenesu do manastira Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i uspeo je. Uveče 5. aprila stiže obavest da će narednog jutra biti na raspolaganju dva kamiona i deset vojnika za pakovanje i dislokaciju građe ka manastiru, a 7. aprila ujutru trebalo je da krene specijalni vojni voz sa dragocenostima, među kojima i tri vagona za NBS.
Četvoro ljudi bilo je već u biblioteci u šest ujutru, očekujući kamione, ali istog jutra su počeli napadi. Već posle prvog vazdušnog napada, vratili su se i videli da su izbijeni svi prozori od siline detonacija, kada je krenulo drugo. Tada su definitivno otišli da potraže porodice. U trećem vazdušnom udaru, koji je trajao od 15:30 do 18 sati, odmah je pogođena NBS, i tada su avioni naletali iz pravca Velikog ratnog ostrva, zasuvši Kosančićev venac isključivo zapaljivim bombama. Trebalo je na najefikasniji način uništiti ono što je inače lako zapaljivo – papir i pergament.“
Odgovornost je svaljena na vladu i na zaposlene i upravnika biblioteke, a sve na osnovu izveštaja komisije koju je formirala Nedićeva vlada. Jedan od najdragocenijih izveštaja o nestanku NBS jeste svedočenje inženjera Save Veličkovića koji je i živeo u susednoj zgradi i koji je probao da prodre u biblioteku to popodne. Dejan Ristić je istražujući po arhivama otkrio da su susedi probali da nađu nekog od zaposlenih i vatrogasce, ali u tom haosu nisu uspeli. Drugi izuzetno dragoceni pisani izveštaj ostavio je dr Radoslav Grujić, upravnik Muzeja Srpske pravoslavne crkve. „U nedelju popodne je otišao do NBS i već ju je zatekao u plamenu. On beleži da je tražeći vatrogasce, naišao na jednu vojnu patrolu, da je zamolio njih, ali da nisu želeli da pomognu. Ceo grad je bio pod konstantnim vazdušnim udarima.“
Ristić nam otkriva da je u Narodnoj biblioteci Srbije uništeno 1.300 srednjovekovnih, oko 1.700 orijentalnih rukopisa, kompletna kartografska i grafička zbirka, lične biblioteke Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića, Đure Daničića, Janka Šafarika… Formalno, izgorelo je sve osim jednog rukopisa, koji je opstao samo zahvaljujući tome što je pozajmljen, iako NBS nije pozajmna biblioteka. Odbijen je čak i zahtev kralja Petra da dobije knjigu na pozajmicu, uz obrazloženje da „nije ni institucija ni akademija“ i nije mu moguće pozajmiti knjigu, „te da izvoli da dođe u NBS da je pročita“.
U pitanju je, kako objašnjava Dejan Ristić, puka slučajnost jer je nekoliko dana pre bombardovanja 6. aprila čuvenom istoričaru i akademiku Ćoloviću pozajmljen srednjovekovni rukopis, dragoceni Zbornik žitija taha monaha Marka iz 14. veka. Tu se nalaze i Žitije Svetog Save i Svetog Simeona, tekstovi i Domentijana i Teodosija i samog Svetog Save. „Treba napomenuti, a što se nedovoljno zna, postoji jedna čitava zbirka koja je neverovatnim spletom okolnosti sačuvana. To je kompletna Zbirka muzikalija, koja je u Muzičkoj akademiji, koja im je data na stalni revers i tako je sačuvana.“
Šesti april ima dirljivu simboliku za biblioteku, i to ne samo zbog bombardovanja 1941.
„Upravnik Jovan Tomić pokušavao je da izdejstvuje odgovarajuću zgradu za NBS, koju će i dobiti 1921. na Kosančićevom vencu. Ako pogledate datum kada je pisao inicijativu da se otkupi zgrada, to je 6. april 1921. godine. Treći važan datum je 6. april 1973, kada je otvorena zgrada na Vračarskom platou. Kulturne institucije u potpunosti dele sudbinu naroda ove zemlje – u ratovima su stradale, u periodima mira najčešće su bile zaboravljene. Gubitak za NBS novcem nemerljiv je i u finansijskom, kulturološkom i obrazovnom smislu. Kako proceniti Osnivačku povelju manastira Hilandar, a kamoli čitav fond? Posledice te štete trpimo i danas jer ne ulažemo dovoljno napora da je nadoknadimo, niti da vratimo odneto. Nama je kultura balast, a ne resurs, a kulturno blago u našim institucijama veće je od deviznih rezervi Srbije. I uvek će biti.“
Tagovi
