Navršava se 60 godina otkako je u Beogradu, u zreloj fazi Hladnog rata, održana Prva konferencija Pokreta nesvrstanih. Na njoj su učestvovali najviši predstavnici 25 nezavisnih država, tri države su imale status posmatrača, dok je 40 oslobodilačkih pokreta poslalo svoje delegate.
Istoričarka Olga Manojlović Pintar kaže za Nedeljnik da je to bio osnivački skup pokreta koji je objedinjavao države različitih političkih i državnih uređenja. Zajedničko im je bilo odbijanje članstva u sukobljenim vojnim i političkim savezima i podrška beskompromisnoj borbi protiv imperijalizma, kolonijalizma i rasizma.
Dragan Bisenić, novinar i ambasador Srbije u Kairu od 2011. do 2018, kaže za Nedeljnik da je ideja o Prvoj konferenciji nesvrstanih u Beogradu rođena zapravo u Zalivu svinja. Kada su se američke trupe iskrcale na Kubi, Tito je bio kod Nasera u Kairu. Odmah su odlučili da objave zajedničko saopštenje i predlože održavanje prvog Samita nesvrstanih u Beogradu.
„Kada je pre 60 godina, 3. septembra 1961. u Beogradu Tito izgovorio rečenicu da razume zašto je SSSR obavio nuklearni test, ali ne i zašto je to učinio u vreme održavanja konferencije nesvrstanih, istovremeno je udario temelje američkog nerazumevanja i nepoverenja prema nesvrstanima“, kaže Bisenić.
Olga Manojlović Pintar kaže da je Beogradska konferencija predstavljala najveći međunarodni skup koji je održan u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata.
Za Ajzenhauera je Jugoslavija bila karika koja nedostaje u južnom krilu NATO-a – prostoru preko kog bi Sovjetski Savez mogao da prođe do Mediterana
„Domaćini su uložili velike napore da gostima osiguraju najbolje uslove rada i boravka i omoguće besprekorno funkcionisanje svih službi. U isto vreme su težili da, kroz čitav niz aktivnosti i intervencija u javnom prostoru, osnovne principe pokreta popularišu među jugoslovenskim građanima. Plejada novinara, prevodilaca, umetnika, turističkih i ugostiteljskih radnika uključena je u organizaciju različitih događaja koji su bili namenjeni najširoj publici.
Za potrebe konferencije, Beograd je pažljivo uređen – okićen zastavama, prigodnim parolama i reklamama. Uređene su ulice, renovirani hoteli i restorani. Na Trgu Marksa i Engelsa, ispred Doma sindikata u kome su bile smeštene novinarske ekipe iz čitavog sveta, a u neposrednoj blizini Narodne skupštine u kojoj su održavane sednice zvaničnika, postavljen je privremeni spomenik u formi obeliska. Istovremeno je na samom ulazu u grad, uz Most bratstva i jedinstva, podignut obelisk koji je trebalo da trajno markira, u prostoru i vremenu, Beogradsku konferenciju kao značajan istorijski događaj“, kaže Olga Manojlović Pintar.
Predrag Simić, nekadašnji profesor Fakulteta političkih nauka koji je preminuo 2015, svojevremeno je razbio iluziju da je za Josipa Broza Tita postojao neki drugi put osim članstva u Pokretu nesvrstanih. Simić je pisao i govorio da za Tita NATO nije bio opcija zbog demokratizacije u kojoj bi izgubio vlast, a da bi povratak pod uticaj Moskve za njega značio „gubitak i vlasti i gubitak glave“.
Simić je pričao da je već 1950. Dvajt Ajzenhauer predložio da se Jugoslavija, zajedno sa Grčkom, Turskom i Španijom, primi u NATO. Time bi se stvorilo takozvano južno krilo NATO-a, odnosno pojas od Turske do Portugalije, koji bi onemogućavao pristup obalama Sredozemlja. Za Ajzenhauera je Jugoslavija bila karika koja nedostaje u tom južnom krilu NATO-a – prostoru preko kog bi Sovjetski Savez mogao da prođe do Mediterana. Međutim, do konkretizacije te ideje nije došlo jer je Velika Britanija smatrala da je NATO vojni savez demokratskih zemalja i da pojedine zemlje, iako su vojno-strateški potrebne, ne mogu biti članice ako nisu demokratije.
Slobodno se može tumačiti da je ta doktrina završena pre nekoliko godina kada je u NATO ušla Crna Gora, a pre nje i Hrvatska i Albanija. Zapravo, od zemalja bivše Jugoslavije jedino Srbija i Bosna i Hercegovina nisu članice NATO-a danas, dok je na Kosovu raspoređen dobar deo snaga tog vojnog saveza. S druge strane, Kosovo bi odavno bilo priznato kao nezavisna država u Ujedinjenim nacijama da Srbija i danas ne koristi veze sa zemljama Pokreta nesvrstanih.
Bisenić kaže da je nesvrstanost, ipak, najveće dostignuće jugoslovenske revolucionarne diplomatije.
„To iskustvo Jugoslavije često se bagateliše i predstavlja kao besprincipijelna politika kojom je Tito varao malo zapad, malo istok ili čas bio na zapadu, čas na istoku. Ništa nema netačnije od toga. Ni zapad ni istok nisu bili glupi, da bi njima tek tako neko mogao da manipuliše i da ih vara“, kaže Bisenić.
Na Trgu Marksa i Engelsa, ispred Doma sindikata u kome su bile smeštene novinarske ekipe iz čitavog sveta, a u neposrednoj blizini Narodne skupštine u kojoj su održavane sednice zvaničnika, postavljen je privremeni spomenik u formi obeliska. Istovremeno je na samom ulazu u grad, uz Most bratstva i jedinstva, podignut obelisk koji je trebalo da trajno markira, u prostoru i vremenu, Beogradsku konferenciju
Olga Manojlović Pintar, istoričarka
On primećuje da se jugoslovenska nesvrstanost nije dogodila odjednom, nego se postepeno razvijala. Prvi korak u tom pravcu bio je razlaz Jugoslavije i Sovjetskog Saveza 1948. koji se pretvorio u prvu socijalističku dekolonizaciju. Imperijalističke dekolonizacije usledile su kasnije, a „jugoslovenska šizma“ postala je matrica kasnijih raskida kolonijalnih centara i perifernih kolonija, što joj je dalo iskustvo, obezbedilo ugled, prestiž i preimućstvo u odnosima s novooslobođenim državama. Ujedinjene nacije bile su prirodni centar jugoslovenskih aktivnosti gde je Jugoslavija već od 1951. imala počasno mesto i zadržala ga skoro naredne četiri decenije.
„Iste godine, oblikuje se politika spoljnopolitičke ravnoteže. Na jednoj strani, vode se tajni pregovori u Vašingtonu o američkoj vojnoj pomoći, a na drugoj razgoreva se sukob sa SAD i zapadom povodom Trsta. Zanimljivo je da je ista osoba na obe strane ovog klatna – dr Vladimir Velebit, najvažniji Titov ratni i posleratni diplomata“, kaže Bisenić.
Za njega nema sumnje da je glavni i najvažniji arhitekta politike nesvrstavanja jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito.
„Ali u početku Tito nije ‘glavni’. Tita je stvorio rast oslobođenih afričkih nacija. Dok Indija, Indonezija i druge azijske države, podržane komunističkom Kinom, žele regionalnu organizaciju i negiraju mogućnost koegzistencije s blokovima, Tito želi globalni pokret koji počiva na principima ‘aktivne miroljubive koegzistencije’. Aktivna miroljubiva koegzistencija priznaje postojanje blokova, želi da sarađuje s njima, priznaje postojanje pluralističkih formi država u svetu i prihvata da ‘cveta stotinu cvetova’. Miroljubiva koegzistencija tako se transformisala u nesvrstanu i prvu međunarodnu globalizaciju, a Jugoslavija postala njen lider. Titov aktivizam je nadvisio Nehruovu pasivnost, Sukarnovu preteranu emotivnost i Naserovo neiskustvo. On je uneo dinamiku i osmislio ciljeve pokreta“, kaže Bisenić.
Ono što je tada bila „aktivna miroljubiva koegzistencija“, danas se zove „multipolarni svet“. „Srpska diplomatija ima još uvek duboke tragove ovog pristupa međunarodnim odnosima. Politika ‘četiri stuba’ ili najboljih odnosa s SAD, Kinom, Rusijom, EU i pored toga što one među sobom imaju niz konflikata, a zatim prijateljski odnosi sa državama koje su zapadne parije – Iran, Venecuela, Belorusija, najjasnija su refleksija savremenih resantimana ranijih formi aktivne miroljubive koegzistencije“, primećuje novinar i ambasador Bisenić.
Za Bisenića, činjenica da Pokret nesvrstanih postoji i danas i da je u njemu 125 država sveta, pravo je čudo. Nijedna druga neformalna hladnoratovska forma nije uspela da se održi posle pada Berlinskog zida i raspada SSSR-a. Iako je okončanje Hladnog rata bilo pobeda principa nesvrstanosti, ono nije donelo razloge za nestanak nesvrstanosti.
„Niko nije bio tako osetljiv na kritike nesvrstanih kao Henri Kisindžer. A ni Tito ga nije štedeo kada ga je bezimeno optuživao za puč u Čileu 1973. i vojni udar na Kipru 1974. Kisindžer skoro dve godine nije želeo da se sretne ni s jednim jugoslovenskim zvaničnikom i naredio je da mu se sačini lista kazni protiv Jugoslavije zbog njenih stavova kojim je vodila nesvrstani pokret u odnosu prema američkoj politici. Kisindžer je, ipak, na poslednjem susretu s Titom, od 12. do 15. oktobra 1979. u Beogradu, odao priznanje jugoslovenskom predsedniku za njegovu ulogu u Pokretu nesvrstanih koju ’Amerika visoko ceni’“, kaže Bisenić.
On naglašava da „nesvrstanost nije uzela Jugoslaviji ništa, a dala joj je mnogo“.
„Ona je otvorila Jugoslaviju svetu, izmenila njen komunizam i uključila njena brojna preduzeća u svetsku privredu“, zaključuje Bisenić.
Ekonomski, šezdesetih i sedamdesetih godina bivša SFRJ je bila među glavnim ekonomskim partnerima tih i drugih zemalja članica. Osamdesetih godina SFRJ je sa Angolom, na primer, imala ekonomsku razmenu iznad 200 miliona dolara godišnje. Iz te zemlje novosadski „Naftagas“ i dalje crpi naftu iz zajedničkih ulaganja sa najvećim evropskim i svetskim naftnim kompanijama.
U Keniji i Tanzaniji jugoslovenske i srpske firme su izgradile oko 3.000 kilometara puteva, po tržišnim cenama. Firme „Energoprojekt“, „Aeroinženjering“, „Planum“ i PIM izgradile su širom Afrike desetine kapitalnih objekata – aerodrome, hidrocentrale, luke, kongresne centre, vodosisteme… „Energoprojekt“ je u Peruu izgradio hidrosistem vredan više od 1,2 milijarde dolara.
Istoričarka Olga Manojlović Pintar kaže da su u vremenu Hladnog rata, kada je svet konstantno bio na ivici nuklearnog sukoba, nesvrstani predstavljali najznačajniju asocijaciju država koja je promovisala politiku mira.
„Složeni proces konstituisanja unikatne jugoslovenske spoljne politike, koji je započeo pedesetih godina 20. veka brižljivo osmišljenim diplomatskim aktivnostima i dugim putovanjima Josipa Broza Tita, organizacijom Beogradske konferencije je doživeo punu afirmaciju. Jugoslavija je utvrdila svoju poziciju novog i važnog aktera na međunarodnoj političkoj sceni. Stekla je reputaciju pouzdanog prijatelja zemalja Trećeg sveta, ali i uvaženog partnera obe supersile i oba suprotstavljena bloka. Međutim, članstvo u Pokretu nesvrstanih ne samo da je podiglo međunarodni ugled zemlje, već je uticalo i na jugoslovensko društvo u celini. U tim septembarskim danima 1961. ponovo probuđene emocije empatije i solidarnosti sa narodima sveta, te osećaji ponosa i poverenja u sopstvenu državu, ojačali su okvir unutar kojeg je formiran identitet građana koji su podržavali ideje jugoslovenskog socijalizma“, kaže Olga Manojlović Pintar.
Osim političkih benefita kojim je Jugoslavija postala globalni igrač i jedna od zemalja čije su se rezolucije u UN uglavnom većinom glasova usvajale, Pokret nesvrstanih je uticao i na kulturu.
Istoričarka Radina Vučetić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, primećuje da u svetu postaju izuzetno „trendy“ projekti i istraživanja u vezi sa nesvrstanima. Kaže da se i njoj javlja sve veći broj doktoranada i istraživača sa vodećih svetskih univerziteta koji se bave ovom temom.
U Keniji i Tanzaniji jugoslovenske i srpske firme su izgradile oko 3.000 kilometara puteva, po tržišnim cenama. Firme „Energoprojekt“, „Aeroinženjering“, „Planum“ i PIM izgradile su širom Afrike desetine kapitalnih objekata – aerodrome, hidrocentrale, luke, kongresne centre, vodosisteme… „Energoprojekt“ je u Peruu izgradio hidrosistem vredan više od 1,2 milijarde dolara
„Moram da priznam da sam i ja u ovu temu ušla 2014, kada sam pozvana da učestvujem u velikom projektu ‘Socialism Goes Global’, sa kolegama s univerziteta u Oksfordu, Ekseteru, UCL, Kolumbija univerziteta i Univerziteta u Lajpcigu, gde sam se bavila kulturnom diplomatijom u Trećem svetu. Za mene je to bila, pre svega, intelektualna privilegija, jer sam iz dosadašnjih istraživanja Amerike, jugoslovensko-američkih odnosa i američke kulturne diplomatije, ušla u istraživanje odnosa Jugoslavije i Afrike, ali i globalne hladnoratovske kulturne diplomatije. Bila je privilegija i raditi sa vodećim hladnoratovskim istoričarima, raditi u arhivima Gane. Jedan od rezultata bila je i izložba ‘Tito u Africi’ koju smo radili u Muzeju Jugoslavije, a koja je posle išla u Pit Rivers muzej u Oksfordu i Vende muzej u Los Anđelesu, što takođe pokazuje koliko je interesovanje, pre svega na Zapadu, za ove teme“, kaže profesorka Vučetić.
Bavljenje Jugoslavijom i Hladnim ratom u Africi njoj je samo potvrdilo i ono do čega je došla generalno se baveći Jugoslavijom – kako je to, naročito vreme šezdesetih i sedamdesetih, bilo zlatno doba jugoslovenske diplomatije, sa ličnostima poput Koče Popovića, Marka Nikezića, Bogdana Crnobrnje, Budimira Lončara…, i kada je postojala svest o značaju kulture i umetnosti za jugoslovensku diplomatiju.
„U vreme kada su se Amerika, SSSR, Kina i Kuba, borili ko će da organizuje više koncerata, izložbi, nedelja filmova u Africi, Latinskoj Americi, na Bliskom istoku i Aziji, Jugoslavija je i te kako imala šta da ponudi. Ono što je prepoznato pre dve godine na izložbi u MoMA o jugoslovenskom socijalističkom modernizmu u arhitekturi, bilo je vidljivo i u jugoslovenskoj hladnoratovskoj kulturnoj diplomatiji kroz izložbe savremenog jugoslovenskog slikarstva, kroz Lubardine izložbe, kroz rad jugoslovenskih arhitekata, što je sve činilo da Jugoslavija bude uzor za zemlje koje su tek sticale samostalnost“, kaže Radina Vučetić.
Te zemlje su, dodaje, u Jugoslaviji videle uzor i velike i hladnoratovski važne države, poput Egipta, gde je, primera radi, Beogradska opera 1961. na turneji sa 225 članova, izvela 17 predstava u Kairu, a potom dobila zadatak da umesto Italijana, ona bude ta koja će pomoći razvoj kairske opere.
Takođe je bilo važno što ta saradnja nije bila jednosmerna, nego je Jugoslavija bila i most za afirmaciju kulture nesvrstanih i pozicioniranje njihove kulture u Evropi.
„Prvi BITEF otvara Katakali trupa iz Indije, na BITEF-u učestvuju trupe iz Ugande, Senegala, Malija, Zaira – i odatle prave prodor na festivale u Edinburgu i Avinjonu. Prvi put se u Beogradu predstavljaju i savremeni slikari Egipta, Tanzanije, Gane. Jugoslavija, tako, u ključnim godinama Hladnog rata počinje da promoviše globalnu kulturu i da briše razlike između kulture ‘metropola’ i ‘periferije’“, ocenjuje profesorka Vučetić.
Takođe, zahvaljujući Filmskim novostima, za antikolonijalnu borbu u Alžiru i Mozambiku se čulo po celom svetu. Filmski snimatelji, poput Stevana Labudovića, s puškom u jednoj, a kamerom u drugoj ruci, pokazivali su visoki i lični profesionalizam, i profesionalizam institucija, poput Filmskih novosti, i ušli u istoriju snimajući „rat uživo“ i antikolonijalnu borbu.
Povodom šezdesetogodišnjice Prve konferencije, u Muzeju afričke umetnosti otvorena je izložba „Nesvrstani svet“. Izložba će biti otvorena do kraja godine. Muzej, u kom se obeležava ovaj značajan jubilej, jedini u ovom delu Evrope je posvećen isključivo kulturi i umetnosti kontinenta čija je većina zemalja činila članstvo Pokreta nesvrstanih.
U okviru obeležavanja jubileja biće održane i druge kulturne manifestacije poput izložbi umetničkih dela i arhivskog materijala, projekcija filmova iz „nesvrstanih zemalja“ i predavanja istoričara, dok je izrada šest dokumentarnih filmova na temu konferencije u Beogradu u završnoj fazi.
Kada je obeležavano pola veka ovog pokreta, nesvrstani su se vratili u Beograd. Srbija je 2011, iako više nije članica Pokreta nesvrstanih, bila domaćin ponovnog okupljanja više od stotinu delegacija koje je otvorio predsedavajući pokreta, šef egipatske diplomatije Muhamed Kamel Amr. Za ovu jesen je takođe najavljen skup svečanog karaktera pod pokroviteljstvom države.
Olga Manojlović Pintar podseća i na arhitektonske i urbanističke poduhvate nastale prilikom Prve konferencije Pokreta nesvrstanih.
Politika ‘četiri stuba’ ili najboljih odnosa s SAD, Kinom, Rusijom, EU i pored toga što one među sobom imaju niz konflikata, a zatim prijateljski odnosi sa državama koje su zapadne parije – Iran, Venecuela, Belorusija, najjasnija su refleksija savremenih resantimana ranijih formi aktivne miroljubive koegzistencije
Dragan Bisenić, novinar i bivši ambasador u Egiptu
„Pored estetskih intervencija u centru grada, poseban akcenat je stavljen na promociju arhitektonskih i urbanističkih poduhvata koji su realizovani na prostoru Novog Beograda. Svečano je tih dana otvorena zgrada Saveznog izvršnog veća (današnja Palata Srbija). Unutar njenih prostranih sala i holova organizovane su brojne aktivnosti u koje su uključeni učesnici konferencije, dok je na pristupnom platou, ukrašenom elegantnom fontanom sa svetlosnim efektima, održavan prigodan kulturno-umetnički program za građane. Istovremeno je između novopodignutog zdanja SIV-a i obala Save i Dunava započeo proces ozelenjavanja rečnih obala.
Tako je reprezentativni prostor Novog Beograda u gradski pejzaž uključio sistem parkova, čiji je centar trebalo da označi Park prijateljstva na Ušću. Aktivnu ulogu u njegovom uređenju dobili su upravo učesnici Prve konferencije nesvrstanih, koji su sadnjom stabala platana formirali distinktivnu celinu – Aleja mira – kao svojevrstan muzej na otvorenom. Na taj način je, fukoovski rečeno, ‘uprostoravana’ ideja solidarnosti zemalja Trećeg sveta, a ušće Save u Dunav postalo simbol jugoslovenskih i globalnih povezivanja i dinamičnih, dijalektičkih promena. Aleja mira je dobila važnu ulogu ne samo u definisanju novog koncepta grada već i ideologije ukorenjene u ideji prevazilaženja ‘otuđenog rada’, ‘otuđene prirode’ i ‘dehumanizovanog čovečanstva’.
Inicijativa za formiranje Aleje mira potekla je od Mladih gorana Srbije. Činjenica da su upravo predstavnici te važne društveno-političke organizacije mladih ljudi bili prvi koji su posadili drvo hrasta u Aleji mira, a ne jugoslovenski predsednik, niti bilo koji drugi političar, ostvarila je simbolički snažan utisak“, kaže Olga Manojlović Pintar.
Ona dodaje da je jasno da sećanje na Prvu konferenciju nesvrstanih u Beogradu i njene prateće aktivnosti, kao što je bilo ozelenjavanje Parka prijateljstva, odnosno formiranje Aleje mira, predstavlja snažan simbol i podstrek za „ozelenjavanje“ savremene političke sfere u eri ekoloških katastrofa.
„U vremenu kada se prirodna bogatstva uništavaju zarad kratkoročnih profita, sećanje na Aleju miru, na način na koji je zamišljena, realizovana, ali i na koji je zaboravljena, vraća fokus javnosti na ideale solidarnosti i bratstva i afirmiše nov odnos prema prirodi koji nužno postaje važan deo svake politike“, kaže ona. N
Tagovi
