Nije, dakle, bilo mnogo onih koji bi se usudili da posete Stefaniju i Milovana, pa ni oni koji su ga na tom plenumu posle članaka u “Borbi”, posle “Anatomije jednog morala”, oni koji su ga branili, njih svega nekoliko, nisu mogli da se kreću kuda su hteli.
Jedna od retkih bila je pesnikinja Desanka Maksimović. Ona se jednog dana jeste pojavila, kako se Milovan Đilas prisećao u delu “Vlasti i pobuna”, noseći bombone i voće, “kao ponude bolesnicima”.
“S Desankom se nije moglo razgovarati o politici, a pogotovu ne o političkoj teoriji, jer su njena interesovanja bila literarna i prijateljska. Ali ta njena poseta je cementirala naše odnose, premda smo se sretali retko, prigodno… Preko Desanke sam, 1956. godine, zamolio Iva Andrića da pročita moju ‘Besudnu zemlju’: hteo sam da neko od nesumnjivog ukusa i značaja proceni rukopis pre nego ga ponudim Srpskoj književnoj zadruzi.”
Andrić je odbio da pročita rukopis.
“Nezgodno mi je, znaš, Desanka, ja sam član Partije…”
*Iz knjige Veljka Miladinovića “Aleksandar Ranković: Srpski mit, jugoslovenska tragedija“ koja se dobija na poklon uz novi Nedeljnik koji na kioske dolazi u četvrtak 11. juna.
***
Nedeljnik čitaocima poklanja ediciju koja se čekala godinama. U našoj “letnjoj biblioteci” nalaze se priče o Titu, Milanu Stojadinoviću, Milovanu Đilasu, Aleksandru Rankoviću (poklon uz novi broj od 11. juna), a u narednom broju dobija se i knjiga o Draži Mihailoviću.
Tagovi
