Ne znam da li je svuda tako ali u našem kraju vlada invazija trotineta. Električni su, imaju svetla poput stadionskih reflektora i po pravilu bezglavo jure. Dok na školskom šetamo kučiće i bebu, osećam se kao da smo uleteli u prometnu raskrsnicu u Vijetnamu ili Maroku gde ne postoje pravila, već prednost ima onaj ko da jači gas ili upornije zalegne na trubu. Kao da protrčavamo preko bojnog polja, ne znam koga pre da čuvam, bebu, pse ili sebe.
Dok neki klinci, verovatno poslednji primerci onih skoro izumrlih dobrih generacija na terenu pokušavaju da igraju basket ili mali fudbal, između njih, bešumno zvižde ti manijaci na svojim supermašinama. Trotineti su im, razume se, samo prelazna faza dok za maturu od tate ne dobiju neki besan auto koji će isto tako bezglavo da voze.
Ti klinci ne znaju da padaju, kaže moj momak, jer dok naučiš da voziš dosadni bicikl ili skejt, rolere ili običan trotinet, naučiš i da padaš. To je sastavni deo. A ova deca, oni odmah nagaze na gas a nikad ne nauče da padaju. A kad jednom konačno tresnu o beton, u toj brzini, poželeće da su im roditelji ipak kupili taj dosadni skejt, rolere ili bicikl.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 03. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 664
Tagovi
