Jedan od najvećih trenera s ovih prostora, ikona nekoliko engleskih klubova i tvorac najbolje generacije hrvatskog fudbala svih vremena retko daje intervjue. Naročito medijima iz svog susedstva. Za novi Nedeljnik Slaven Bilić je govorio o O Splitu i Beogradu, Hajduku i Zvezdi, Hrvatskoj i Srbiji, jugoslovenskoj i Premijer ligi, Murinju i Ćiri, nacionalizmu i ljudskosti…
Jedan od najvećih trenera s ovih prostora, ikona nekoliko engleskih klubova i tvorac najbolje generacije hrvatskog fudbala svih vremena retko daje intervjue. Naročito medijima iz svog susjedstva.
Utiče mnogo čitav grad i njegov duh na život ljudi, ali i tu se opet vraćamo na Hajduk. To je jedina stvar koja se uvek podrazumeva u Splitu. I za intelektualce, i za ljude koji vole da čitaju Feral, i za one koji ne razumeju taj humor i koji nisu nikada čitali Bilježnicu Robija K. Pa i za one koji nisu baš sa zadovoljstvom prihvatali svaku riječ koju kaže i napiše Smoje. Split je specifičan grad, ali tu njegovu specifiku mnogo bolje prepoznaju i više potenciraju ljudi sa strane. Svima je „Velo misto“ zabavno, a svi mi u Splitu znamo jednog meštra, neke svoje doture, „babe Marte“. Oni koji u Splitu žive nekako sa svim tim stvarima srastu, postane ti normalan i taj humor i ta fjaka i jedino oko čega praviš mit – to je Hajduk. Sjećam se, već sam igrao za prvi tim, Jugoplastika je postala šampion Evrope i skupilo se pola grada da dočeka najbolji evropski tim, a ja čujem jednog starijeg čovika pored mene kako kaže: joj, da će ’Ajduk osvojit makar jedan jedini Kup, duplo bi veća fešta bila. Jedan Hajdukov pehar u tom gradu je vredeo i danas vrijedi, bez razlike, kao cela Evropa. Sve drugo, mimo Hajduka, može da se dovede u pitanje. Zato ću ti reći da Split nije Feral. Split je recimo Slobodna Dalmacija, ali jedna tako genijalna stvar kakva je Feral bio, može da nastane samo u Splitu…
Ako je Hajduk uvek bio na prvom mestu, šta je bilo na drugom – Jugoslavija ili Hrvatska?
Hrvatska. Ili je možda bila i na prvom. Mi smo tako vaspitani, tako su nas učili otac i njegovi prijatelji. I kada smo birali klub, bilo je tako – prvo Hajduk, pa onda opet Hajduk, pa još jednom Hajduk, pa deset mesta prazno, pa Dinamo. I nikada derbi između Hajduka i Dinama i Hajduka sa nekim drugim klubom nije bio isti. Uvijek je na tim drugim utakmicama bilo još nečeg…
To „još nešto“ je bila nacionalna identifikacija? Koji je u to vreme bio najveći Hajdukov rival?
Da, tada je bilo potpuno normalno, ne samo tada nego i kroz generacije i generacije prije da izborom kluba na neki način pokažeš nacionalnu pripadnost. Nije ta vrsta animoziteta nastala kada je izbio rat, to je bilo tako decenijama. U mojoj kući je mržnja bila nepoznat pojam i zabranjena rič, ali se znalo kako se identifikuješ. Čak i sa navijačke strane, opći je utisak da su Dinamo i Zvezda bili više tretirani kao nacionalni klubovi u usporedbi sa konkretno Partizanom i Hajdukom, makar to nipošto ne dovodi u pitanje sportski segment, kao ni činjenicu da si bio manje nacionalno svestan ako si navijao ili igrao za Hajduk ili Partizan. Treba biti realan. Hajduk je poseban u tom smislu i kao simbol Dalmacije i svi su navijali za Hajduk, tako je i danas. Ali i u tom i u sportskom smislu, Zvezda je bila najveći Hajdukov rival i toj se utakmici čitav Split najviše radovao. Naročito kada se igra na Starom placu ili na Poljudu. Bila je posebna stvar pobijediti njih, a ja sam svoj debi pred domaćim navijačima imao upravo protiv Zvezde…
***
Ceo intervju objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 28. januara
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju Mond diplomatik na srpskom jeziku
Tagovi
