Prošlo je 30 godina od Partizanovog čuda, kada je trojkom Aleksandra Đorđevića u istanbulskoj dvorani Abdi Ipekči, mladi crno-beli tim pobedio Huventud i postao šampion Evrope. Tim se uspehom mere prethodne tri decenije srpske klupske košarke i taj je rezultat na pijedestal postavio novu generaciju igrača i jednog trenera koji će odvojeno i zajedno promeniti sudbinu evropske košarke. Međutim, ta je titula evropskog šampiona bila samo vrh ledenog brega, sastavni deo mozaika posebnosti koji bi trebalo razumeti da bi se razumeo i Partizan.
***
Između dva karafindla pruža se šahovsko polje kariranog stolnjaka, a na njemu su pepeljare, čaše i tanjiri kao košarkaši. Dok cigarete dogorevaju, nedodirnute, a kibiceri u znoju posmatraju predavanje, košarkaška se disertacija pretvara u kvantnu fiziku i nauku o atomima i detaljima, pretvara se u političku propoved o otporu, u društvenu teoriju o moralu. I samo će pažljivi slušalac videti nekoliko poteza unapred, kako se na šahovskom polju kariranog stolnjaka odigrava budućnost i kako je sve to i mnogo toga još Košarkaški klub Partizan.
Odmah nakon četvrte vezane cigarete „muratija“, a pre nego što zapali jednu HB i postavi je u pepeljaru u koju niko drugi ne trese pepeo, profesor Aleksandar Nikolić otpije gutljaj vode, znajući da se čeka nastavak predavanja.
A jedna je od njegovih najvažnijih lekcija za studente životne i košarkaške škole bila antiteza fatalnosti – ne postoji najvažnija utakmica, nikada ne može ključan biti samo jedan igrač, nikada nije samo jedna lopta.
Košarka je stvar kontinuiteta dobrih odluka, rekao bi profesor Nikolić i oni koji su to razumevali na pravi način, činili su ono što je za sve druge bilo čudo.
Zvezda je imala Nebojšu Popovića, velikog, najvećeg zvezdaša, Stanković i Šaper su igrali u Partizanu, ali su bili ofkovci, Olimpija je imala svoje ljude, Partizan nije imao nikog. Samo neki otpor koji je godinama rastao u nama…
RADOVAN BATA RADOVIĆ, BIVŠI KAPITEN I TRENER
„OPROSTITE ŠTO SAM ZAĆUTAO NA TRENUTAK“
Partizan je u četvrtfinale ušao na ivici noža – kao četvrti tim iz grupe. Za plasman među četiri najbolja tima Evrope, bilo je potrebno uraditi „nemoguće“, izbaciti Knor iz Bolonje, prvoplasirani tim iz druge grupe. Igralo se na dva dobijena meča, prva utakmica je odigrana u beogradskom „Pioniru“, inače jedina utakmica Partizana pred domaćom publikom te sezone. Dve su utakmice zatim odigrane u Bolonji, a Partizan je slavio 2 : 1 u pobedama. Euforija.
„Sećam se, Profa nikada do finala nije putovao sa nama. Gleda utakmicu na televiziji i onda me odmah posle utakmice zove da pričamo. Ja poleteo, srećan kako smo igrali, a on mi kaže – dobro, Žele, to je lepo, a da li si zapamtio onaj trenutak iz trećeg minuta? Gledaj to šire, nije samo jedna utakmica ili jedna lopta. I tako me odmah spusti na zemlju“
ŽELJKO OBRADOVIĆ
Istorija ispisana na Bosforu započela je polufinalnom utakmicom protiv Filipsa. Još jedan „nemoguć“ zadatak. Zbog Filipsove snage, ali i zbog onog nepisanog pravila da ćeš isti tim teško pobediti dva, a kamoli tri puta zaredom. Posle dve pobede u grupi, Partizan je slavio i u polufinalu.
A onda finale, 16. april, dvorana Abdi Ipekči u Istanbulu.
Partizan igra maestralno prvo poluvreme i ima deset poena prednosti. Ono „nemoguće“ dolazi na dohvat ruke. Pa izmiče. Moćni tim Huventuda, u tom trenutku verovatno najjači u Evropi, uspeva da sam sebi da veštačko disanje i vraća se nekako u utakmicu. U poslednji napad ulazi se sa rezultatom 68 : 68. I dok Đofreza tapše loptu, čeka da istekne vreme i izgleda pasivno, „nemoguće“ je opet nadohvat ruke. Pa izmiče, jer Đofreza ide na ulaz i pogađa šut van balansa. Nekoliko sekundi do kraja. Utakmice i puta Partizanovog tima od koga niko ništa nije očekivao.
Osim da bude Partizan…
VELIKA PRIČA O TOME KAKO JE PARTIZAN DOŠAO DO ISTANBULSKOG ČUDA I ŠTA JE TA SEZONA, ŠTA SU TA UTAKMICA I TAJ KOŠ ĐORĐEVIĆA ZNAČILI ZA CRNO-BELE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA. DOSIJE OTPORA, ANARHIJE I CRNO-BELOG DNK.
POTRAŽITE SVOJ PRIMERAK NA KIOSCIMA ILI NA NSTORE.RS
Tagovi
