Osam nedelja – osam ubistava. Svako od njih počinio je muškarac svojoj ženi, partnerki, ili ženskom članu porodice. Zapravo, bilo ih je devet, mediji kažu, ako računamo i Srpkinju koju je muž iste nacionalnosti ubio u Kelnu. A zašto ne bismo računali? Zar je bitno gde se desilo? Dok god je ijedna žena u opasnosti, sve se računa. Računa se i dvogodišnja devojčica koju je očuh ubio „jer nije mogao da je sluša kako plače“. Računa se i Ana Volš, koju je početkom godine, u Americi, ubio suprug. Jedino što ove slučajeve, koji se nisu desili na teritoriji Srbije, odvaja od ostalih, jeste to da ne podležu našim zakonskim normama. Ali i te kako se računaju. Svaka žena koja je umrla od posledica femicida, a koja nije ušla u ovu statistiku se, takođe, računa. Jer „i jedna je previše“.
Femicid je najteži oblik nasilja prema ženama. Karakteriše se kao rodno zasnovano ubistvo koje je izveo muškarac, najčešće partner i vrlo često zbog osećanja vlasništva i nadmoći. Ubistvo žene – jer je žena. Femicid, u krivičnom zakonodavstvu naše države, nije odvojen od drugih vrsta ubistava. Zbog toga su u subotu 25. februara ženski feministički kolektiv „Ženska solidarnost“ i udruženje građanki „FemPlatz“, organizovali protest. Žene su izašle na ulice Beograda. Protestovale su za one koje su ubijene. Za sve one koje nisu prijavile, koje su iz nekog razloga ćutale, ali i za sve koje su prijavile, a nije im se verovalo.
Ceo tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 2. marta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
