Sa prozora sobe Marka Tomaša nekada se Mostar video kao na dlanu. Danas, dok meko hercegovačko sunce zalazi za Hum, horizont para modernistički hotel iz kog smo prešli ulicu do njegove kuće u mahali. Kaže da ljudima i „horizont pokušavaju da pokvare“, dok pričamo o Nedeljnikovim knjigama, uredničkoj politici i glavnom pitanju jednog od poslednjih brojeva: koje bi dve zemlje sačuvao da nastave civilizaciju, da sada dođe do nuklearnog rata?
„Nijednu. Možda bi se životinje jadne naživjele bez nas ovakvih. Ili hajde, Brazil i Argentinu. Nek se igra nogomet, neka živi veliki derbi. Samo znaš šta? Gledam poslije ne znam koliko godina, sa frendovima, Evroviziju. I osim što mi se gadi to uvlačenje Englezima, za koje se opet veruje da će spasti Evropu, a zemlja koja ima takvu mjuzu kroz istoriju poslala je onaj očaj od pjesme, moj prijatelj Mili, nakon svega, iznese primjedbu da smo mi Jugosloveni najkul. I pjesma i to što su svi dali toliko poena. Jesmo najkul“, kaže Marko dok zavija cigarete pažljivo, da mu se nađu dok razgovaramo.
Između ostalog i o tome zbog čega svaki razgovor mora da ima povod i ljudi retko samo tako razgovaraju. Na „hall of fame“ gomili stripova, pred trećinom Markove biblioteke, stoji austrijski časopis sa Ivicom Osimom na naslovnoj strani.
Marko Tomaš je o poslednjem selektoru „najkul države“ napisao knjigu. I to je samo jedno od njegovih dela koja su povod za intervju. Pored Mostara, koji je do ovog maja izbrojao tačno 30 godina od kada ga je rat potpuno promenio, sa njim (nepovratno) menjajući i Mostarce.
Ceo tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 16. juna
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
Sasa
Civilizacija bas tako,nekad si mogao da spavas na klupi niko te nije dirao danas moram da iznajmim auto u cars4rent ne mogu sa mojim autom jer ima srpske tablice hoce da ga izgrebu i ostete.