„Nije loše, s obzirom na to da ju je napravio robot“: Rim dobio prvi automat za prodaju pice, hoće li je Rimljani zagristi?

Rimljani stalno jedu picu. Za ručak, večer ili užinu. Sami ili u društvu. Ali da li bi mogli da je jedu direktno iz automata? Masimo Bukolo, prodavac medicinskih uređaja koji je posao u međuvremenu proširio i na proizvodnju pica, kladio se da hoće. Instalirao je prvu rimsku automatsku samouslužnu mašinu za picu u širem centru glavnog grada Italije.

Nada se da će automat – koji pravi svežu picu za tačno tri minuta – biti profitabilan u večernjim satima, posebno u toku noći, kada su tradicionalne picerije uglavnom zatvorene.

„Ne pokušavam da se takmičim sa picerijama, već predlažem alternativu“, rekao je Bukolo nedavno, nakon što je napunio mašinu sirom.

Dosadašnje reakcije ljubitelja pice možda su i očekivane za grad u kom je stvoren jedun od prvih kuvara na svetu, zbirka recepata za koju se veruje da je napisana za vreme vladavine cara Tiberija, u prvom veku nove ere.

Doduše, Rim nije Napulj. Unesko je 2017. godine zaštitio na hiljade napuljskih proizvođača pica na svojoj Reprezentativnoj listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. Međutim, Rimljani su barem jednako posvećeni svojim picama.

Sa druge strane, Renco Panatoni, vlasnik jedne od najstarijih gradskih picerija odbacio je ideju o pici iz automata.

„Nema nikakve veze sa tradicionalnom picom“, kategoričan je Panatoni.

On je siguran da će lokalno stanovništvo ostati verno verziji sa tankim korama koju njegov restoran poslužuje od 1931. godine, iako je napuljska pica sa debljom korom značajno popularnija u gradu.

Novinari i blogeri o hrani takođe su uglavnom negodovali. Bukolo kaže da je napadnut sa svih strana od kako je sporveo ideju o automatskoj piceriji u delo.

Njujork tajms izveštava da su nedavno dva IT stručnjaka pogledala mašinu i odlučili da kupe dva parčeta. Potencijalni kupci mogu gledati kako mašina pravi picu kroz staklo, a neki su snimili proces pravljenja pice na svojim telefonima.

Točkovi su se okretali, brašno i voda su pomešani, testo je zamešeno, utisnuto u kalup i preliveno odabranim prelivima pre nego što se sve „đuture“ skuvalo u mikrotalasnoj i, na kraju, transportovalo u papirnu kutiju.

Cne se kreću od četiri i po do šest evra, koliko košta najskuplja pica. Jedan od kupaca se opkladio da će „investicija“ biti uspešna.

„Uvek će biti bolja od smrznute pice u supermarketima. Barem očekujem da će biti tako“, rekao je.

Virdžinija Pitori, mušterija koja je već pazarila picu iz automata, rekla je da se vratila jer je njena ćerkia prvi put toliko uživala u celokupnom procesu.

„Voli da gleda mašinu, zabavno joj je“, rekla je.

Bukolo se nada da će se kupci, kada ih prođe početna radoznalost, vratiti ponovo, jer je dobijanje pice iz mašine „i zabavno i ukusno“. Pošto je automat otvoren tokom cele noći, nada se da će njegova pica doći do „noćne smene“.

„To tržište je širom otvoreno“, rekao je Bukolo.

Mašina za picu je zamisao Klaudija Torgeljea, italijanskog biznismena koji je godinama radio sa partnerima i raznim univerzitetskim fakultetima pre nego što je zvanično predstavio prvu mašinu 2009. godine, koju je proizvela kompanija u njegovom u vlasništvu „Let’s Pizza“.

Čak je i on pomalo iznenađen idejom da se mašina za pica postavi neposredno pored svih tih tradicionlanih picerija u Rimu.

„Nikada nismo mislili da ćemo ikada imati mašinu u Rimu“, rekao je on.

Mašina sadrži dovoljno sastojaka – uključujući razne prelive – da napravi 100 pica pre nego što je potrebna dopuna.

Dario Kuomo, scenarista, kupio je picu sa par prijatelja, koji su komentarisali pripremu testa (nedovoljno vremena), način kuvanja (previše nasilan) i izgled konačnog proizvoda. Zatim je zagrizao…

„Nije loše. S obzirom na to da ju je napravio robot“, zaključio je Kuomo.