Jakutsk, Rusija – Laboratorijski pomoćnik otvorio je zamrzivač i iz njega uzeo plastičnu kesu. Odmotao ju je i sadržaj iz nje izručio na drveni sto. Bila je to odsečena vučja glava.
Životinja je sa svojim golim očnjacima i pegavim krznom izgledala kao da će zalajati svakog trenutka, ali je bila stara 32.000 godina; očuvana je u ledu 20 metara pod zemljom na severoistoku Sibira.
Dok se Arktik i veliki deo Sibira zagrevaju najmanje dvostruko brže od ostatka sveta, permafrost – trajni mraz – iščezava. Čudnovate stvari poput upravo ove vučje glave sve češće se pojavljuju na zemlji koja je i ranije imala običaj da ispljune čitavog zamrznutog mamuta.
Topljenje trajnog mraza – uz ostale promene izazvane globalnim zagrevanjem – preoblikuje ovu zabačenu oblast nekada poznatu kao Kraljevstvo zime. Ovo je jedno od najhladnijih naseljenih mesta na zemlji ogromne površine; Jakutija bi, da je nezavisna, bila osma po veličini država na svetu.
Gubitak permafrosta deformiše zemljište i uništava kuće i štale. Obrasci migriranja životinja koje su se ovde lovile vekovima neprestano se menjaju, a gotovo svakog proleća dolazi do ozbiljnih poplava.
Voda koja je već isprala zemljane puteve i podigla leševe iz grobova, preti da potpuno poplavi čitava sela.
Urođenici su u većoj opasnosti nego ikada. Osećaju se potpuno bespomoćno.
„Sve se menja, ljudi pokušavaju da shvate kako da se prilagode“, kaže Afanasil V. Kudrin (63), poljoprivrednik iz Nalimska, sela koje broji 525 stanovnika. „Treba nam da se hladnoća vrati, ali je sve toplije, toplije i toplije.“
Klimatske promene su globalni fenomen, ali su promene naročito osetne u Rusiji gde trajni mraz pokriva čak dve trećine zemlje do kilometra i po dubine.
„Ljudi ne uviđaju razmere ovih promena, niti se vlada time bavi“, ističe Aleksandar N. Fedorov, zamenik direktora Instituta Melnikov, istraživačkog tela u Jakutiji koje se bavi trajnim mrazom.
Jakutija čini blizu 20 odsto Rusije, predeli su nepregledni, a saobraćaj vrlo ograničen. U ovoj oblasti živi manje od milion ljudi, a na dalekom severoistoku koji se u potpunosti nalazi iznad Arktičkog kruga, leži oblast Srednekolimsk veličine Grčke. U svega deset sela živi osam hiljada stanovnika. Ova oblast je sinonim za zabačene krajeve. Carica Elizabeta prve istaknute političke zatvorenike izgnala je u Srednekolimsk 1744. godine. Iz Sankt Peterburga je tada bilo potrebno godinu dana da se stigne u Srednekolimsk. U Jakutiji postoje dva puta, a jedan od njih koji su sagradili zatvorenici iz Gulaga još uvek nije asfaltiran.
Leto je u Srednekolimsku nekada trajalo od 1. juna do 1. septembra, ali sada počinje nekoliko nedelja ranije i isto toliko kasnije se završava. Januarske temperature su se ranije kretale oko -59 stepeni Celzijusa, a sada su oko -46.
Prosečna temperatura na godišnjem nivou u Jakutsku je sa -10 stepeni porasla na -7,5 stepeni Celzijusa, navodi Fedorov.
Toplije zime i duža leta polako tope smrznutu zemlju koja pokriva 90 odsto Jakutije. Površinski sloj koji se otkravljuje leti, a zatim ponovo smrzava na zimu, sada ide i do tri metra dubine, dok je ranije najveća dubina iznosila manje od metra.
Zemlja je, takođe, vlažnija. Sneg i kiša formiraju izolacioni sloj koji ubrzava otapanje dubljih slojeva. Maltene svakog maja dolazi do poplava.
Ne samo da su se promenile rute kojima se irvasi kreću, već šume nastanjuju nepoznate vrste insekata i biljaka.
Lovci u Nalimsku, 18 kilometara severno od Srednekolimska, nekada su ribu skladištili sedam metara duboko u permafrostu koji je predstavljao vrstu prirodnog zamrzivača. Sada meso truli.
Selo Berjozovka plavi se svakog proleća već čitavu deceniju. Broji oko 300 stanovnika koji se moraju popeti na brodiće da se ne bi udavili, a Berjozovka je jedino mesto na kojem žive Eveni, ili Lamuti, tungusko-mandžarski narod i tek jedno od brojnih urođeničkih plemena.
„Pričalo se o napuštanju sela, ali ljudi nisu hteli da se isele“, kaže Oktijabrina R. Novoseltseva koja se nalazi na čelu Udruženja urođeničkih naroda sa severa u Srednekolimsku. „Izgubili bi sve, njihova kultura bi nestala.“
Vlada u udaljenoj Moskvi je apstraktni koncept. Meštani su prepušteni sami sebi.
Čak i državnim organizacijama i institutima nedostaju sredstva za komplikovani rad na terenu neophodan da bi se adekvatno odgovorilo na topljenje trajnog mraza. Ne mogu da izmere ni, na primer, koliko metana mikrobi u otopljenoj zemlji proizvode i tako doprinose globalnom zagrevanju.
„Ne sprovodi se monitoring, tako da moramo da pažljivo posmatramo i vidimo šta će se dogoditi“, kaže Jevgenij M. Slepcov koji upravlja oblašću Srednekolimska.
Dok se trajni mraz topi, delovi zemljišta tonu i transformišu teren u naizmenični niz kratera i bregova – termokarst.
Poljoprivrednici u Jakutiji zamenili su krave domaćim konjima. Oni manje jedu, ali i daju manje mleka, a tržište konjskog mesa je ograničeno. Kada kopitima ne uspeju da prodru kroz naslage snega i leda u potrazi za hranom, umiru.
Nikolaj S. Makarkov (62) zida novu kuću. Umoran je od renoviranja stare koja je potonula čak četiri puta.
Pre mnogo godina, seoski put išao je ravno, a čitavom njegovom dužinom nizale su se štale. Blatnjava staza ispunjena kraterima sada jedva da podseća na taj put. Napuštene kuće naginju se pod čudnim uglom.
„Kao da je bio rat“, kaže Makarkov čija je nova kuća odignuta od zemlje stubovima ukopanim u permafrost – makar tamo gde ga još uvek ima – skoro pet metara.
„Uskoro neće biti zemljišta na kojem ćemo moći da podignemo kuće u ovom selu. Ja ću živeti još trideset ili četrdeset godina i nadam se da će mi kuća potrajati makar toliko.“
© 2019 The New York Times
Tagovi
