Između dva karafindla pruža se šahovsko polje kariranog stolnjaka, a na njemu su pepeljare, čaše i tanjiri kao košarkaši. Dok cigarete dogorevaju, nedodirnute, a kibiceri u znoju posmatraju predavanje, košarkaška se disertacija pretvara u kvantnu fiziku i nauku o atomima i detaljima, pretvara se u političku propoved o otporu, u društvenu teoriju o moralu. I samo će pažljivi slušalac videti nekoliko poteza unapred, kako se na šahovskom polju kariranog stolnjaka odigrava budućnost i kako je sve to i mnogo toga još Košarkaški klub Partizan.
Odmah nakon četvrte vezane cigarete „muratija“, a pre nego što zapali jednu HB i postavi je u pepeljaru u koju niko drugi ne trese pepeo, profesor Aleksandar Nikolić otpije gutljaj vode, znajući da se čeka nastavak predavanja.
A jedna je od njegovih najvažnijih lekcija za studente životne i košarkaške škole bila antiteza fatalnosti – ne postoji najvažnija utakmica, nikada ne može ključan biti samo jedan igrač, nikada nije samo jedna lopta.
Košarka je stvar kontinuiteta dobrih odluka, rekao bi profesor Nikolić i oni koji su to razumevali na pravi način, činili su ono što je za sve druge bilo čudo.
Prošlo je 30 godina od Partizanovog čuda, kada je trojkom Aleksandra Đorđevića u istanbulskoj dvorani Abdi Ipekči, mladi crno-beli tim pobedio Huventud i postao šampion Evrope. Tim se uspehom mere prethodne tri decenije srpske klupske košarke i taj je rezultat na pijedestal postavio novu generaciju igrača i jednog trenera koji će odvojeno i zajedno promeniti sudbinu evropske košarke. Međutim, ta je titula evropskog šampiona bila samo vrh ledenog brega, sastavni deo mozaika posebnosti koji bi trebalo razumeti da bi se razumeo Partizan.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 14. aprila
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
