Između dva karafindla pruža se šahovsko polje kariranog stolnjaka, a na njemu su pepeljare, čaše i tanjiri kao košarkaši. Dok cigarete dogorevaju, nedodirnute, a kibiceri u znoju posmatraju predavanje, košarkaška se disertacija pretvara u kvantnu fiziku i nauku o atomima i detaljima, pretvara se u političku propoved o otporu, u društvenu teoriju o moralu. I samo će pažljivi slušalac videti nekoliko poteza unapred, kako se na šahovskom polju kariranog stolnjaka odigrava budućnost i kako je sve to i mnogo toga još Košarkaški klub Partizan.
Odmah nakon četvrte vezane cigarete Muratija, a pre nego što zapali jednu HB i postavi je u pepeljaru u koju niko drugi ne trese pepeo, profesor Aleksandar Nikolić otpije gutljaj vode, znajući da se čeka nastavak predavanja.
A jedna je od njegovih najvažnijih lekcija za studente životne i košarkaške škole bila antiteza fatalnosti – ne postoji najvažnija utakmica, nikada ne može ključan biti samo jedan igrač, nikada nije samo jedna lopta.
Košarka je stvar kontinuiteta dobrih odluka, rekao bi profesor Nikolić i oni koji su to razumevali na pravi način, činili su ono što je za sve druge bilo čudo.
Prošlo je 30 godina od Partizanovog čuda, kada je trojkom Aleksandra Đorđevića u istanbulskoj dvorani Abdi Ipekči, mladi crno-beli tim pobedio Huventud i postao šampion Evrope. Tim se uspehom mere prethodne tri decenije srpske klupske košarke i taj je rezultat na pijedestal postavio novu generaciju igrača i jednog trenera koji će odvojeno i zajedno promeniti sudbinu evropske košarke. Međutim, ta je titula evropskog šampiona bila samo vrh ledenog brega, sastavni deo mozaika posebnosti koji bi trebalo razumeti da bi se razumeo Partizan.
Otpor
Na crnoj šljaci Partizanovih košarkaških terena na početku se igralo ili po naređenju ili iz ljubavi. Oni koji su u crno-belom ispunjavali dužnost, ne bi se predugo zadržavali. Oni drugi su iz sezone u sezonu gradili identitet Partizana.
Jedan od njih je i Radovan Bata Radović, čovek koji je uz crno-bele proveo više od dve decenije, kao igrač, kapiten i kao trener.
„Moj je otac, kao dugogodišnji komunista uhapšen još četrdeset treće, bio je na Banjici, pa u Mathauzenu… Moja je majka imala sličnu sudbinu, od Glavnjače, preko Zabele, do Golog otoka. Ja, razumljivo, nisam baš bio ljubitelj vojske, ali sam zavoleo vojni klub, Partizan“, počinje Bata Radović priču za Nedeljnik. „To se za mene nekako podrazumevalo. Imao sam veliko društvo iz ranog detinjstva, nas 14, društvo u kom je bilo akademika, košarkaša, reprezentativaca čak, i svi su oni, njih 13 navijali za Zvezdu, a ja sam se nekako izdvajao. Nije ta moja ljubav prema Partizanu bila patološka, odlazio sam ja kod njih sa druge strane da igramo karte i jedemo ćevape, ali sam znao svoje opredeljenje.“
Radović je košarku počeo da trenira relativno kasno – scenario vrlo čest u prvoj posleratnoj deceniji na košarkaškim terenima – a ubrzo je poneo dres OKK Beograda. Kada je tadašnji trener Bora Stanković otišao na odsluženje vojnog roka, Radović je prešao u klub za koji je navijao. To Stankoviću nije smetalo da ga po povratku iz vojske vrati u OKK Beograd.
„Malo i na silu“, smeje se Radović dok se priseća, “ ali ja sam znao da ću igrati u klubu koji volim kad-tad“.
To je kad-tad trajalo 16 godina.
„I za sve to vreme, verujte mi na reč, bilo je trenutaka kada nije bilo lako igrati za Partizan. Kao vojni klub, Partizan je bio pomalo prokužen i nekako je uvek postojala želja viših sila da Zvezda bude bolja od Partizana. Pamtim jednu grdnu nepravdu kao sliku tog vremena. Derbi, lopta za nas sa strane, sekund i po do kraja. Đoka Hrt Milojević mi baca loptu i ja je iz skoka sprovedem u koš. Čuveni sudija Mija Stefanović ga poništi, kaže isteklo vreme. Kao da ja imam supermoći i mogu da lebdim duže od sekund u vazduhu. Grdna nepravda. Ili situacija kada Gordić i Sreta Dragojlović treba da dođu u Partizan, što bi nam u tom odnosu snaga sigurno donelo trofej i Nebojša Popović i Bora Stanković naknadno promene statut, pa učine da promena važi retroaktivno i ponište nam te transfere. Zvezda je imala Nebojšu Popovića, velikog, najvećeg zvezdaša, Stanković i Šaper su igrali u Partizanu, ali su bili ofkovci, Olimpija je imala svoje ljude, Partizan nije imao nikog. Samo neki otpor koji je godinama rastao u nama…“
Zanimljivo je da je iako nije bilo trofeja – prva će titula šampiona Jugoslavije doći tek 1976. godine – Partizan mogao da se pohvali ne ogromnom, ali vernom grupom ljudi koja ga je pratila i bodrila. Bilo je u tome nekog inata, prkosa, u navijanju za klub koji nije omiljen, koji nema trofeje, koji nema leđa.
„Iako mu je trebalo 30 godina da osvoji prvu titulu, Partizan je svih tih godina imao, manje ili više, dobar tim u kojem je uvek igrao makar jedan reprezentativac: Radomir Šaper, Munćan, Marjanović, Loci, Engler, Stojičević, Bata Radović, Branko Radović, Bojović, Čermak…“, objašnjava za Nedeljnik novinar Aleksandar Miletić. „Partizanu je bio potreban neko ko će svojim autoritetom moći da parira Popoviću koji je u to vreme imao ubedljivo najveći uticaj u jugoslovenskoj košarci i mnogi su uspehe Zvezde pripisivali tome što je upravo ona bila njegovo čedo.“
Možda je i zbog toga Radovićevo sećanje na taj period obeleženo time da su dobri treneri mnogo lakše birali da odu u OKK Beograd ili u Crvenu zvezdu, čak i u Olimpiju, daleko od kuće, pre nego u Partizan. Zato, tvrdi, nije bilo „Partizanove škole“, već je Partizanov stil bila improvizacija.
I na terenu i u svim strukturama.
„Uvek smo morali nekako da se „krpimo“. Za mog doba u Partizanu, samo su dva velika trenera bila u klubu – profesor Nikolić i Žeravica. Bio je posle i Duda, ali nikada nije bilo kontinuiteta u kvalitetnom radu“, secira uzroke toga Radović. „Vrhunski igrači su završavali fakultete, gledali kako da se ostvare mimo košarke, baš su retki svoj akademski život posvetili košarci. Zato nije bilo stabilnosti. Sve dok nisu došli Kića i Praja. Oni su prvim šutevima doneli tu stabilnost. Partizan je tada postao kao onaj tim koji je Matekalo sklopio u fudbalskom klubu. Zauvek nedostižan bilo kome. To je promenilo sve.“
Surova umetnost
Postoji urbana legenda o vaspitavanju „Matekalovih beba“ koja je direktno uticala i na to kako će navijači Partizana – u svim sportovima – razumeti svoj identitet.
U jednom razgovoru Ilješa Špica i Florijana Matekala sa mladim igračima, svojim mađarskim akcentom, Špic je objasnio svoju filozofiju Aleksandru Atanackoviću: “Ti čuvaš Rajko, on opet da gol. On uvek da gol. Neka… Ti zato namestiš dva i sve bude dobro. Igramo, hajde igramo!”
To su navijači želeli i na košarkaškom terenu.
Koš više. Hajde da (se) igramo.
Kada je početkom sedamdesetih u svojoj beležnici Ranko Žeravica potražio ko bi se u to najbolje uklopio, naišao je na ime mladića iz Čačka koji je rame uz rame sa Radmilom Mišovićem, bio perjanica Borca. Meka ruka i dubok pogled, vizija.
Pronašao je Žeravica u beležnici i Kićin antipod. Kao od hercegovačkog krša odvaljen, gustih brkova i ramena koja su u skoku uvek bila za koplje više od ostalih, Dražen Dalipagić bio je „mašina za koševe“.
„U vreme kad je u Jugoslaviji već postojalo šest različitih prvaka (C. zvezda, Proleter, Olimpija, OKK Beograd, Zadar, Jugoplastika), nije bilo lako nametnuti se kod talentovanih igrača u manjim sredinama, a Partizan je uspeo da otme ova dva igrača rivalima (Dalipagić imao predugovor sa Jugoplastikom, Kićanović bio jednom nogom u Zvezdi). Velike zasluge za to pripadaju treneru Ranku Žeravici koji je u to vreme, kao selektor Jugoslavije – svetskog prvaka (1970) i olimpijskog vicešampiona (1968) – bio magnet za talente“, tvrdi novinar Aleksandar Miletić.
Tako će nastati tim koji u sebi nositi dovoljno otpora prethodnih generacija koje su nosile taj dres, dovoljno surovog kvaliteta i umetnosti. Svaka je utakmica bila košarkaški larpurlatizam i surova egzekucija. Ne samo pobeda, nego i igra. Ne samo igra, nego i pobeda. Ono što je Partizanu upravo nedostajalo decenijama. Tako će, naposletku, doći i trofeji.
„Partizan je postao brend onog trenutka kada se tražila karta više u Hali sportova, kada se na utakmice odlazilo da bi se gledala lepa sportska predstava. Dakle – predstava. Kao u pozorištu, gde nema punih tribina i ovacija bez velikih glumaca. Temelji svih budućih uspeha udareni su u nepunoj deceniji i po (1975-89) kada su osvojene četiri titule prvaka, tri evropska trofeja, dva domaća kupa i jedno treće mesto u Kupu šampiona“, objašnjava Miletić.
Pričaće Duda Ivković u nekoliko navrata za Nedeljnik da mu najveća žal čitave trenerske karijere ostaje period na klupi Partizana, kada je, kako je objašnjavao, bio „nedovoljno iskusan“ da ukroti temperament svojih najvećih zvezda i verovatno najboljeg dvojca u istoriji jugoslovenske košarke.
Ostaće i legenda o njihovom rivalstvu, kao deo košarkaškog DNK Partizana, tragova anarhije u sistemu koji je kao vrtlog u sebe uvlačio i samlevene izbacivao protivnike.
„Bili smo najbolji tim u Evropi“, govorio je Ivković. „Samo nam nedostaje jedan trofej da za to imamo i dokaz“.
Šahovska tabla
Dok je beogradska publika, koja oduvek ima dobar ukus, aplauzom pozdravljala Kukočev ples po parketu 1991. godine, igrač u žutom sa brojem sedam nije bio jedini vihor koji je brinuo navijače.
Rat je kao pijan svat dao sebi slobodu da šenluči poljima i Jugoslavija više nije ličila na sebe, utakmice su postepeno postajale poligon za dokazivanje nacionalističkih, najnižih strasti, igrači su odlazili, a Partizan je – paradoksalno i skladno svojoj istoriji – baš tada krenuo u ono što bi se danas nazvalo „ribildingom“.
Reprezentacija se sprema da otputuje na Evropsko prvenstvo, u Klubu književnika zvoni telefon, konobar prilazi stolu za kojim sede Obradović i Savović sa suprugama i kaže: „Za vas“.
„Poznata je ta priča o večeri u Klubu književnika i odlasku kod Kiće na razgovor“, priseća se Obradović za Nedeljnik noći u kojoj je postao trener Partizana. „Ali meni to nije bilo nikakvo iznenađenje jer sam još kao mlad igrač razmišljao o tome, pisao i beležio. Vodio sam i mladi tim iz moje škole. Već tada sam postao opsednut košarkom. Tu opsednutnost ima samo mali broj ljudi. Ili da budem pretenciozan – samo mali broj nas. A onda sam pored sebe imao profesora košarke koji se predstavljao kao moj pomoćni trener“.
Najtrofejniji evropski trener u životnom intervjuu za Nedeljnik objasnio je i prirodu njihovog odnosa.
„Ja se sa njim nisam sreo prvi put kada sam seo na klupu Partizana. To je jedna od poslednjih stanica u našem odnosu. On je držao nekoliko treninga nedeljno nama u Borcu. U tom trenutku, moj Borac je juniorski prvak Jugoslavije i taj mi je pehar važniji od pola pehara u Evroligi. Tada sam bio plejmejker ali i strelac. A onda sam već posle prvog razgovora sa profesorom promenio potpuno svoju percepciju igre. I nisam hteo da odustanem od toga da učim od njega. Partizan me je, kao igrača Borca, zvao na jednu turneju. Tada je profesor bio trener i imao sam privilegiju da svakog dana vodimo naše razgovore. Onda ga ja iznenadim pa iz Čačka dođem u Beograd na DIF gde on drži predavanje. On se začudi, pita me – otkud ti ovde? A ja sam samo želeo da upijam od njega. Bila je jedna negativna epizoda između njega i Partizana kada sam ja već nosio crno-beli dres i zbog toga mi je kasnije bilo teško da ga privolim da dođe da mi pomogne. Rekao mi je – Žele, ja nisam baš toliki hrišćanin da okrenem i drugi obraz. Ipak, do saradnje je došlo.“
Beskonačne korekcije na treningu. Razgovori bez kraja kada se svetla pogase i lopta prestane da odskače. Mudrost i filozofija novog Partizana u osnovama racionalizma i discipline i onoga Partizanu urođenog sa druge strane.
„Kićanović je u košarci bio ono što i Dragan Džajić u fudbalu. Zbog Džaje se išlo u Zvezdu, a zbog Kiće – u Partizan“, objašnjava Miletić. „Tako su došli i Divac i Paspalj i Đorđević i Danilović i Nakić i Pecarski… Zato je, kao igrač došao i Željko Obradović, zbog svog idola iz Čačka, a zatim ga je Kićanović promovisao u trenera, u trenutku kad su mnogi mislili da je to ravno samoubistvu. Kićanović je, recimo, uspeo da ubedi Đorđevića da izabere Partizan umesto koledža u SAD, a Danilovića je doveo iz Bosne u maltene nemogućim okolnostima (zbog propisa KSJ, Danilović kao junior nije mogao da igra dve sezone u Beogradu).“
Tako je nastao tim pred koji nisu postavljena brojna očekivanja. Možda „samo“ da se saživi sa idejom otpora, „surove umetnosti“ i anarhije.
Bilo je dovoljno da publika opet potraži kartu više.
„Oprostite što sam zaćutao na trenutak…“
Kada je FIBA odredila da svi jugoslovenski klubovi zbog rata igraju van zemlje, put novog, mladog tima, delovao je još teže. Ali se brzo ispostavilo da je Partizan ipak imao pravi domaći teren u Kupu evropskih šampiona u sezoni 1991/92. Utakmice koje je igrao u Fuenlabradi, bile su košarkaška svetkovina. Španska publika je već posle prvog bacanja za loptu i posle prve drske trojke u lice rivalu, lako razumela partizanske vrednosti mladog tima koji se pred njima predstavljao Evropi.
Bilo je nečega grotesknog u toj slici tima koji pobeđuje i koji dobija stajaće ovacije, ali koji igra za one koji bi mu rado stojeći aplaudirali, u njihovom gradu, u njihovoj hali, na njihovom terenu otpora.
Partizan je u četvrtfinale ušao na ivici noža – kao četvrti tim iz grupe. Za plasman među četiri najbolja tima Evrope, bilo je potrebno uraditi „nemoguće“, izbaciti Knor iz Bolonje, prvoplasirani tim iz druge grupe. Igralo se na dva dobijena meča, prva utakmica je odigrana u beogradskom „Pioniru“, inače jedina utakmica Partizana pred domaćom publikom te sezone. Dve su utakmice zatim odigrane u Bolonji, a Partizan je slavio 2:1 u pobedama. Euforija.
„Sećam se, Profa nikada do finala nije putovao sa nama. Gleda utakmicu na televizoru i onda me odmah posle utakmice zove da pričamo. Ja poleteo, srećan kako smo igrali, a on mi kaže – dobro Žele, to je lepo, a da li si zapamtio onaj trenutak iz trećeg minuta? Gledaj to šire, nije samo jedna utakmica ili jedna lopta. I tako me odmah spusti na zemlju“, priseća se Obradović.
Istorija ispisana na Bosforu započela je polufinalnom utakmicom protiv Filipsa. Još jedan „nemoguć“ zadatak. Zbog Filipsove snage, ali i zbog onog nepisanog pravila da ćeš isti tim teško pobediti dva, a kamoli tri puta zaredom. Posle dve pobede u grupi, Partizan je slavio i u polufinalu.
A onda finale, 16. april, dvorana Abdi Ipekči u Istanbulu.
Partizan igra maestralno prvo poluvreme i ima deset poena prednosti. Ono „nemoguće“ dolazi na dohvat ruke. Pa izmiče. Moćni tim Huventuda, u tom trenutku verovatno najjači u Evropi, uspeva da sam sebi da veštačko disanje i vraća se nekako u utakmicu. U poslednji napad ulazi se sa rezultatom 68:68. I dok Đofreza tapše loptu, čeka da istekne vreme i izgleda pasivno, „nemoguće“ je opet na dohvat ruke. Pa izmiče, jer Đofreza ide na ulaz i pogađa šut van balansa. Nekoliko sekundi do kraja. Utakmice i puta Partizanovog tima od koga niko ništa nije očekivao.
Osim da bude Partizan.
Koprivica izvodi loptu ispod koša, Đorđević u lakom trku prelazi teren, zaustavlja se kod linije za tri poena, skače i u skoku rotira telo ka košu, lopta je iznad glave, pa je ispaljuje sa osećajem ka obruču.
„Oprostite što sam zaćutao na trenutak“, uzviknuo je komentator.
Tada je već sve – i sudbini i istoriji i svim mukama na putu uspeha – oprošteno.
Tragovi budućnosti
Košarkaško korenje Partizanove titule šampiona Evrope prepoznali su u čitavoj Španiji, ne samo u Fuenlabradi. O tom je korenju pisao i Martin Teljo, urednik košarkaške rubrike madridskog Asa.
„Prvo je bio Daneu, koga nikada nisam gledao, ali o kome sam čuo sve najbolje. Posle su došli Rato Tvrdić i Pino Đerđa, Plećaš, Moka Slavnić, Kićanović i Mirza Delibašić… Kića je bio više praktičar, opasniji. Mirza je košarku pretvarao u umetnost. Posle mnogo meseci u Madridu gotovo me naljutio izjavom: „U Šibeniku se pojavio jedan klinac koji je jači od Kiće i mene zajedno“. Govorio je o Draženu Petroviću.
Niz se nije prekinuo, posle nedostižnog Dražena, došao je neuporedivi Kukoč, koji se takođe kao igrač formirao u toj čudesnoj košarkaškoj dinastiji…
Nepresušni izvor jugoslovenskih talenata ne može prekinuti ni građanski rat, ni politički zemljotres. Sada, u Istanbulu, na nebu je zablistala nova zvezda, Aleksandar Đorđević…
Izgledalo je nemoguće da se jedan tako mladi sastav okiti krunom?
Jedan klub koji je preživeo ljudsku i sportsku epopeju, Partizan, klub koji je sposoban da u takvim uslovima ne samo opstane, već i da napreduje, zaslužio je respekt i aplauz…“
Epopeja Partizana. Istorija u dve reči.
Reči budućnosti u jednom drugom tekstu posle finala.
Boža Maljković, trener Limoža i do te Partizanove titule već višestruki prvak Evrope, napisao je autorski tekst za magazin „Koš“ i pohvalio se da je i za srpske i za italijanske i za španske novine predvideo da će crno-beli biti prvaci.
„Na čemu se bazirao moj optimizam? Najviše na tome što odlično poznajem sistem rada profesora Aleksandra Nikolića i na tome što sam video da Željko Obradović ima dobar trenerski refleks“, piše između ostalog Maljković, pa detaljno obrazlaže da je Huventud najbolji evropski tim, ali da nema psihičku snagu i kolektiv.
Svojim zaključkom, zapravo je otvorio vrata budućnosti KK Partizan.
„Oni su sada na 50 odsto svog puta. Partizan sada treba ostaviti da u miru radi, što u njegovoj istoriji nije često bio slučaj. Klub se gradi i u procesu treninga i organizaciono se formira. Partizan je ovom titulom dobio vremena da formira stabilan, potpuno stabilan evropski klub…“, zaključio je Maljković.
I konačno rešenje jednačine budućnosti bilo je u skladu sa njegovim rečima. Stabilan evropski klub. Samo što je postupak bio potpuno suprotan.
Karanfili
Društvo u kom je Partizan trebalo da predstavlja važnu sportsku, pa i kulturnu instituciju, survalo se u provaliju ratom i sankcijama. Čitav društveno-politički kontekst se izmenio od trenutka kada je Đorđević pogodio trojku (a to je bio već 12. dan rata u Sarajevu), do momenta kada su Jugoslaviji uvedene sankcije i više nije bilo ni blistavih snova u plavom, sa šest baklji na grudima, ni snova uopšte. Samo košmarne godine i proces tranzicije koji je ostao nedovršen.
U tom je procesu i Partizan, kao tako često tokom svoje istorije, bio izložen različitim bočnim udarima, sportskim, političkim, unutrašnjim, ličnim. I veoma dugo, je jednu od poslednjih brana „partizanštine“, „postojano kano klisurine“, predstavljao Duško Vujošević.
„Paradoksalno zvuči da je to prvi i do sada jedini trenutak Partizanovog kontinuiteta. Baš u trenucima najvećih iskušenja“, zaključuje Bata Radović.
Vujošević je postao simbol – podbočen, ozbiljnog pogleda, sa karanfilom u ruci i stihovima ruskih pesnika u rukavu – Partizanovog identiteta. Kada nije ostalo ni umetnosti u igri, ni nade na horizontu, taj je Partizanov otpor postao svrha po sebi. I opet je hala bila puna, u čast tom otporu, u skladu sa istorijom.
I kada je Vujošević doslovno prognan iz kluba, ostvarila se jedna od vizija stihova Kiplinga kojeg je ponekad umeo da citira na konferencijama za štampu.
„Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,
I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom…“
U klub se vratio najveći evropski košarkaški trener svih vremena, Željko Obradović, uprkos logici, uprkos očekivanjima i predviđanjima, u ime ljubavi kojoj čovek može i mora darovati sve što ima. U halu se, za njim, vratio i Duško Vujošević. Uđu na teren i kod aut linije, na sličan način, podignu ruku i spuste pogled, iz strahopoštovanja prema ljubavi koju dobijaju.
Opet se za Partizan traži karta više.
Tako je Đorđevićev šut iz Istanbula u sebi sabrao prošlost i budućnost, postavljajući pravu meru trajanja i ljubavi, dok je lopta prolazila između gusto pletenih niti mreže. Objašnjavajući u čemu je Partizanov gvint.
Između onoga što je bilo u otporu i što će u otporu biti.
Između dva karafindla, između tri loze pažljivo raspoređene na šahovsku tablu kafanskog stolnjaka, između nezagašene dve cigarete, Murati i HB.
Između beskonačnih korekcija na svakom treningu i razgovora bez kraja kada se svetla ugase, a lopta prestane da odskače.
Između uspeha kojim se mere prethodne tri decenije srpske klupske košarke i rezultata koji je na pijedestal postavio novu generaciju i trenera koji će promeniti sudbinu evropske košarke.
Između nauke o atomima i detaljima, političke propovedi o otporu i društvene teorije o moralu.
Nije to bila samo jedna lopta.
Tagovi
