Naravno da je tužno i da je sa žaljenjem dočekana vest o tome da se glumac Brus Vilis povlači zbog bolesti. Ali ima jedna stvar. Taj odnos prema zvezdi, velikanu, heroju, poznatoj ličnosti kako god ga ko video, kojoj kao da nije dozvoljeno da se razboli, boluje i ne bude ono što smo navikli da gledamo u javnosti ili, u njegovom slučaju, na filmu. I teško prihvatanje da on sa bolešću ne može da se bori kao njujorški policajac Džon Meklejn koji razbucava teroriste u prvom delu filma „Umri muški“ i koji je lansirao Brusa Vilisa kao večnu ikonu akcionih filmova.
Ako se zamislimo, čak je i sam naziv filma u originalu – „Die Hard“ – bliže istini o smrti, a ima i ona izreka da se „ne umire tako lako“, nego kako smo ga mi ovde preveli – „Umri muški“, iako, istina, tako zvuči bolje. Otuda toliko reakcija i tekstova prethodnih dana o bolesti i zdravstvenom stanju voljenog glumca jer je teško prihvatiti da i superheroji imaju „slabosti“ kad već mi ostali nismo tako jaki. Jer istina je u stvari da niko ne umire „muški“. Srušen je jedan mit. Žao nam je, ali i Vilis je „ranjiv“ iako Meklejn ne umire do kraja petodelnog serijala. Očekivanja su nekada prevelika. Pa čak i od Brusa Vilisa koji, sada je sasvim sigurno, neće više glumiti zbog bolesti.
Sve ovo otvorilo je i pitanje šta se dešava sa propadanjem kognitivnih funkcija kod čoveka koji je recimo doživeo moždani udar i kako izgleda ta borba, kada opet vežbaš da govoriš jer su neki centri u mozgu „pogođeni“. To da mozak više ne radi kao pre je, ponekad, nešto što donosi starost i ima o tome dosta u filmu „Otac“ sa Entonijem Hopkinsom i Olivijom Kolman koji pomaže da se razume kako je nekome ko prolazi kroz to, ali i onome ko brine o osobi koja ima oštećene kognitivne funkcije kao u slučaju progresivne demencije.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 7. aprila
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
