Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pobesneo je prošle nedelje, a zbog razloga treba dobro da se zamislimo. „Evropska solidarnost ne postoji“, vikao je. „To je bila samo bajka na papiru.“ Požalio se da je Evropa nedavno pokušala da natera Srbiju da smanji zavisnost od kineske robe i da počne više da uvozi iz Evrope. A sada kada je Srbiji potrebno nešto iz Evrope, pak, „srpske pare ne vrede ništa“.
Srbija, koja još nije članica kluba Evropske unije, želi da od Evrope kupi zaštitna odela i maske za lice u pripremi za epidemiju koronavirusa. Ali Evropa ih ne prodaje, jer „medicinska oprema može da se izvozi u zemlje van Evropske unije samo sa eksplicitnom dozvolom vlada zemalja EU“, kako je prošle sedmice navela predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen. „Ovo je dobra stvar, jer nam je ta oprema potrebna za naše zdravstvene sisteme.“
Zato je Vučić napisao pismo kineskom predsedniku Si Đinpingu, ubeđen da će Peking uskočiti u taj prazan prostor. „Verujem u svog brata i prijatelja Si Đinpinga, i verujem u pomoć Kine“, napisao je on.
„Na muci se poznaje prijatelj“
To je luda situacija: vlada koja je prvobitno pokušala da zataška izbijanje epidemije koronavirusa, a onda sprovela radikalne mere da se bori protiv nje i polako uspela da ga stavi pod kontrolu po nimalo niskoj ceni, sada jednom evropskom lideru izgleda kao spasilac u krizi korone. A Peking je više nego radostan da prihvati kompliment. „Na muci se poznaju prijatelji“, napisala je kineska državna agencija Sinhua. „U vreme kada se Evropljani klone rukovanja, kineska ruka mogla bi da napravi razliku.“
Tako funkcioniše geopolitika: ako se pojavi vakuum, neko će odmah uskočiti u njega.
Evropska unija je naravno savršeno svesna da Peking traži takve vakuume. Pre samo godinu dana, Brisel je označio Kinu kao „sistemskog rivala koji promoviše alternativne modele vladavine“. Ali sada je Evropa otkrila svoj meki trbuh tom rivalu – ne samo na Balkanu i u Istočnoj Evropi, gde je Kina već godinama pokušavala da podigne svoj uticaj, već i unutar same Unije.
Rim je „povikao upomoć za respiratore i maske“, kazao je šef italijanske diplomatije Luiđi di Majo. Ambasador Italije u Evropskoj uniji Mauricio Masari rekao je da je Evropska komisija prosledila italijanski zahtev državama članicama EU, „ali od toga nije bilo ništa“.
Za to vreme, dve ekipe kineskih lekara sa pomoću stigle su u Italiju, a treća je na putu. I Španija može da računa na kinesku pomoć, rekao je Si Đinping nakon telefonskog razgovora sa španskim premijerom Pedrom Sančesom. „Posle kiše uvek dođe sunce“, rekao je kineski predsednik. U sredu, predsednica Komisije Fon der Lajen saopštila je da će Kina pomoći Evropi s dva miliona maski, skupa sa drugim potrepštinama.
Peking je poslao pomoć i Iranu, Iraku i Filipinima. Džek Ma, osnivač giganta Alibaba, najavio je da šalje 20.000 testova, 100.000 maski i hiljadu zaštitnih odela svakoj od 54 afričke zemlje. Pre toga, Fondacija Džek Ma i Fondacija Alibaba poslale su pomoć Japanu, Južnoj Koreji i drugim zemljama.
Politika – samim tim i geopolitika – ne staje kada je kriza u toku. Naprotiv, ona može da postane samo još svirepija. To može posebno jasno da se vidi u sukobu između SAD i Kine, koji je eskalirao tokom katastrofalnog trgovinskog rata. U februaru je Vašington saopštio da će predstavnici kineskih medija u SAD biti tretirani kao „strani agenti“. Dan kasnije, Peking je proterao tri reportera Volstrit džurnala, a prošle nedelje je ministarstvo spoljnih poslova zahtevalo da najmanje 13 izveštača Njujork tajmsa, Vašington posta i Volstrit džurnala vrate svoje akreditive. Ovo je korak bez presedana.
U isto vreme, Peking i Vašington prebacuju jedni na druge odgovornost za ovu krizu. Američki predsednik Donald Tramp ne prestaje da izgovara rečenicu „kineski virus“, dok je portparol kineskog ministarstva spoljnih poslova mrtav ozbiljan izjavio da su možda američki vojnici doneli virus u Vuhan.
Niko neće sam izvući svet iz ove bede
Tokom globalne ekonomske i finansijske krize 2008-2009, Amerika i Kina su tesno sarađivale. Vašington je upumpavao likvidnost u bankarski sistem, a Kina je sprovela široki investicioni program koji je stimulisao privredu. Zajedno sa partnerima iz Evrope i s Dalekog istoka, najveća i (tada) treća po veličini ekonomija sveta uspele su da izdrže krizu.
Danas su dve sile daleko od takvog odnosa. Kina je sada druga ekonomija sveta, ali nijednom rečju nije pomenuta u saopštenju grupe G-7 prošle nedelje. Za Peking, koji nije član G-7, to predstavlja još jednu indikaciju da je Kina ostavljena izolovana.
„Ako izgubimo kontrolu, pandemija će izazvati novu rundu globalnih i nacionalnih ekonomskih kriza i društvene nedaće“, rekao je jedan vladin savetnik listu „South China Morning Post“. „Zasad ne postoji koordinisana globalna akcija, i ne vidimo da se išta slično nazire.“
Ako klimatske promene i migrantske tragedije kojima smo bili nazočni proteklih godina nisu uspele to da nam stave do znanja, Covid-19 pokazuje nam svakog dana: u ovakvim krizama, neophodan je neki vid globalne vlasti, koliko god nezreo i nekompletan mogao da bude. Jedino tako možemo da se izborimo sa pritiskom serije i serije loših vesti.
Ovakve krize zahtevaju komunikaciju i kooperaciju koja nadilazi nacionalne granice, pa čak i obale kontinenata. Umesto toga, vidimo kako su se političke i ekonomske sfere uticaja pomerile ka izolaciji.
Niko neće sam izvući svet iz ove bede. Neće to biti Kina, koja je pre nekoliko dana pomislila da se okončava zdravstvena kriza, a onda počela da strahuje od ekonomskih talasa koji će udariti svuda po planeti. Neće to biti ni Amerika, čiji je predsednik pre samo nekoliko dana uveravao narod da je njegova zemlja spremna, a sada mobiliše na stotine milijardi dolara da se odbrani od najtežih posledica. Neće to biti ni Evropa, koja zatvara nacionalne granice, jednu po jednu, i koja zaboravlja na svoje prve komšije.
Društvena distanca je medicinsko rešenje za sprečavanje širenja virusa. Ali u globalnoj politici potrebno nam je baš suprotno.
Tagovi
