Nikolov–Ivanović Undectet jedan je od najambicioznijih džez poduhvata u celokupnoj istoriji džeza sa ovih prostora. Projekat udružuje talente Vladimira Nikolova i Srđana Ivanovića sa devetoro vrhunskih muzičara iz nekoliko evropskih zemalja. Za prvi album, Artistry in Broken Rhythm, autori su početnu inspiraciju našli u delima Stena Kentona i Majlsa Dejvisa, izgrađujući na tim impulsima moderno orkestriranu muziku visokog intenziteta i duboke emocije, u bojama i ritmovima raznih kontinenata, od Njujorka do Balkana. Seme projekta posejano je sredinom prošle decenije u Holandiji, gde su Nikolov i Ivanović studirali, a naslovna numera Vladimira Nikolova „Artistry in Broken Rhythm“ dobila je nagradu Silesian Jazz Festivala u Katovicama, 2016. godine. Na otvaranju 35. Beogradskog džez festivala, 22. oktobra od 19 časova u Domu omladine Beograda, Nikolov-Ivanović Undectet premijerno će izvesti program sa njihovog drugog albuma Frame and Curiosity, koji će biti objavljen uoči manifestacije. Specijalan gost sastava na koncertu u Beogradu je francuski flautista Mažik Malik.
Sastav sa kojim ćete nastupati na Beogradskom džez festivalu se sastoji od jedanaest muzičara iz nekoliko zemalja, a vaš prvi album „Artistry in Broken Rhythm“ opisivan je kao jedan od najambicioznijih džez projekata na ovim prostorima. Slogan pod kojim se održava ovogodišnji Beogradski džez festival je “Jazz Celebration”. Da li biste isto mogli da kažete i za rad svog undekteta? Koliko je teško (vremenski, prostorno, finansijski, kreativno…) za tako mnogočlan sastav, čiji članovi ne žive u istoj državi, da opstane i stvara?
Srđan Ivanović: Zavisi od koncepcije sastava, Undektetu bi također bilo logistički lakše da se svi članovi nalaze u istoj državi ali s druge strane bitnije je naše muzičko razumijevanje nego geografska pozicija, a taj miks raznih ljudi sa raznim mesta ima i svoje dobre strane, svako donosi svoje uticaje i svoje muzičko razumijevanje. A Undektet je celebration, muzike svakako, džez muzike, što da ne, iako mislim da je muzika univerzalna.
Vladimir Nikolov: Mislim da je tajna u tome šta tačno radimo, da li se svima nama dopada sama muzika, priča, koji su sve ljudi uključeni u tome. To je vezivno tkivo, ono što drži bend zajedno. Trenutno smo u najboljoj postavi do sada, pa mislim da svakom od muzičara i ta činjenica puno znači.
Predstavite nam članove vašeg sastava.
Vladimir Nikolov: U saksofonskoj sekciji su, po meni, najbolji alt i tenor saksofonisti na ovim prostorima – Luka Ignjatović i Kristijan Mlačak. Pored njih je Đorđe Kujundžić na bariton saksofonu, naša velika nova nada i jedini podmladak na ovom prelepom instrumentu. U bleh sekciji su jedan i jedini Marko Đorđević na trubi i fligelhorni, pored njega odličan hornista – Teodor Blagojević, koji je muziku skontao za 5 minuta, Vladimir Vereš na trombonu, čiji ton i pristup instrumentu inspiriše na nekoliko nivoa, i Miloš Budimirov, takođe odličan muzičar i jedini tubista koji razume ovu muziku.
Srđan Ivanović: Za Noe Klerka mogu da kažem da je mladi perspektivni harmonikaš koji se jednako snalazi u klasici i u džezu, a veliki je poštovalac i ljubitelj balkanske muzike tako da je savršen dodatak Undektetu. Za Malik Mezadria, poznatijeg kao Medžik Malik, ne moram mnogo reći, brilijantan muzičar koji se, na naše oduševljenje savršeno uklopio u ekipu u svakom smislu. Mihail Ivanov je moj omiljeni basista i muzičar s kim sam najviše nastupao pošto je također najduži član mog sastava Blazin’ Quartet.
Projekat ste započeli za vreme studija u Holandiji – da li smatrate da je za (džez) muzičara neophodno da bar deo svog školovanja i profesionalnog angažmana provede u inostranstvu? Vladimire, Vi ste odlučili da se vratite, Srđane, Vi živite u Franuskoj – recite nam nešto više o svojim izborima.
Srđan Ivanović: Mislim da je za svakog dobro da provede neko vrijeme drugdje da bi svoje bolje poznavao, a za džez muzičare mislim da je bitno da provedu neko vrijeme u nekom okruženju gdje je ponuda u svakom smislu velika da bi mogli da postignu što više u odnosu na svoje mogućnosti. Na svoju sreću ili ne ja nisam imao baš gdje da se vratim tako da sam nastavio, poslije 11 godina sam se preselio u Francusku, u Pariz. Bila mi je potrebna velika scena koja me gura ka boljem i višem.
Vladimir Nikolov: Mislim da su čak i davno pre ere interneta, na našim prostorima postojali ljudi sa velikim iskustvom u tom polju od kojih ste mogli naučiti puno i ovde. Što se odlaska tiče, u pitanju je izbor po pitanju iskustva na sceni koji je lokalno vrlo ograničen, pa je jednostavno bolje imati više opcija, videti svet iz šireg ugla. To pomaže i stvaralački, u pogledu same muzike koju radite. Što se povratka tiče, u mom slučaju je to bio svestan izbor vezan za sam fokus delatnosti, a to je pisanje muzike i aranžmana. Nastavio sam svoju saradnju sa ansamblima iz Holandije i sveta, gde rad ide bolje, dok živim na Balkanu, gde život ide bolje, pa automatski imam neki imunitet po tom pitanju, pošto sam na neki način aktivan u odsustvu. Na kraju nije ni bitno gde živite, nego šta zapravo radite.
Vladimire, pored drugih profesionalnih angažmana, predajete i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, na Odseku za džez i popularnu muziku. Kako iz perspektive profesora ocenjujete talenat i svežinu domaće džez scene? Šta je ono najvažnije čemu pokušavate da naučite svoje studente, pored redovnog programa, a što im može koristiti u daljem profesionalnom razvoju i radu?
Vladimir Nikolov: Mislim da su naši studenti vrlo talentovani i napredni, i drago mi je što takođe vidim da su vrlo aktivni muzički i izvan Fakulteta. Preko studija ostvaruju i veze koje su u nekim slučajevima krucijalne za njihovo dalje sazrevanje kao muzičari, a neki od njih su zaista iznenadili i svojim repertoarom. Pokušavamo da ih uputimo na sopstveno istraživanje, na stvaranje rutine rada i traženja inspiracije bez zavisnosti od vanjskih uticaja. Bitno je da shvate da je sve u njihovim rukama, i da na ovom svetu ne postoje ograničenja ako pratite svoj glas i imate zdrave radne navike.
Srđane, na Beogradskom džez festivalu publika je pre nekoliko godina mogla da Vas čuje kao lidera Blazin’ Quarteta. Koji su projekti još aktuelni u ovom trenutku i kako ste zadovoljni iz profesionalnog aspekta životom u Francuskoj?
Srđan Ivanović: Trenutno radim na novom albumu Blazin’ Quarteta, pod naslovom Quaternity, snimamo u novembru i album izlazi 2020. Počeo sam još jedan bend koji se zove Xenos, stranac na grčkom, kvintet sa pjevačicom s kojim idemo u pravcu rok i pank zvuka i rearanžiranih srpskih, bosanskih, grčkih pjesama. S profesionalne strane sam zadovoljan mogućnostima u Francuskoj, raznolikosti muzičara i muzike koju sviraju i požrtvovanosti muzičara.
Na vašem drugom albumu “Frame and Curiosity” , brišete sve okvire, otvarate nove mogućnosti i podstičete na radoznalost i slobodno izražavanje. Da li mislite da je to budućnost džeza i muzike generalno, da će postojati sve manje okvira, što žanrovskih, što geografskih?
Vladimir Nikolov: Mislim da su okviri u nekoj meri neophodni da bi sloboda i radoznalost postojali. Ono što je nas podstaklo da radimo na tu temu na ovom albumu je to što pisanje i organizacija većeg ansambla samo po sebi podrazumeva nekakav stabilan okvir gde se svi krećemo. Pa što je veći ansambl, to je zapravo veći i izazov osloboditi prostor oko toga. Tako da je naš cilj da prostor oko okvira iskoristimo na pravi način i mudro procenimo koliko nam na kraju i trebaju.
Srđan Ivanović: Da, mislim da budućnost jeste brisanje okvira uz poznavanje istih prvo. Mislim da je naša era takva da geografske i žanrovske limitacije ne služe mnogo čemu. Životna kultura nam je pomješana, a muzika ogleda naš život.
Recite nam nešto više o vašem drugom albumu “Frame and Curiosity“?
Vladimir Nikolov: Ovaj album ima 11 numera u trajanju od 68 minuta, dakle dosta novog repertoara koji je nastao u poslednje dve godine. U toku stvaranja smo sledeli priču, pre svega, i pokušali da damo novi šmek celoj muzici, preko načina pisanja, do korišćenja elektronike i novih instrumenata. Na ovom albumu u nekoliko numera u saksofonskoj sekciji imamo i flautu, klarinet, bas klarinet. Ja sviram gitaru i klavijature, pored klavira. Tehnički smo takođe mnogo više vremena proveli i doneli neke drugačije odluke nego ranije, kako bi dobili bolji i kompaktniji zvuk. Snimali smo u Future Nature Sound studiju u Pančevu. Milan Prokop je uradio fenomenalan posao na snimanju, a onda Saša Janković je nastavio istim putem u miksu. Mastering je rađio Emil Spányi u Švajcarskoj, takođe na vrlo visokom nivou.
Na albumu će vam se pridružiti istaknuti francuski flautista Malik Mezzadri iz Francuske, bolje poznat kao Magic Malik. Kako je došlo do ove saradnje i kako je ova saradnja uticala na vaš zvuk i atmosferu na albumu?
Srđan Ivanović: Malik je savršen dodatak našem zvuku i našoj ekipi, jako sam sretan da je do saradnje došlo, upoznao sam ga preko muzičara s kojim obojica sarađujemo i pozvao ga na snimanje i na gostovanje na BDŽF. Nadam se i ciljamo ka tome da se ova saradnja nastavi i dalje.
Vladimir Nikolov: Razmišljali smo pre svega ko bi bio dovoljno vešt na svom instrumentu, a istovremeno i neobičan, neko ko bi mogao da da neki novi uticaj u muzici koji inače ne bismo očekivali. Kad je na kraju Malik prihvatio i došao, primetili smo da se neobično mnogo uneo u muziku i u nekoj meri promenio i njen tok, tako da smo morali da preoblikujemo neke elemente kako bi se spojili sa njegovim neobičnim pristupom muzici i improvizaciji. Ali to je uradio na toliko genijalan način, da smo svi ostali bez reči. Uneo je radoznalost u muziku i bez da se trudi.
Kakav program pripremate za Beogradski džez festival, šta će publika moći da čuje?
Vladimir Nikolov: Predstavićemo novi album, uradićemo i nekoliko numera sa Malikom u kojima on na albumu nije učestvovao, i po neku numeru sa prvog albuma koje smo takođe obradili kako bi on bio sa nama. Biće i CD-ova u predprodaji na samom koncertu.
Šta za vas lično znači Beogradski džez festival, koji se ove godine održava po 35. put, a kako vidite njegov značaj za srpsku džez scenu i kulturne prilike?
Srđan Ivanović: Jako poštujem Beogradski džez festival, mislim da je to institucija koja ne bježi od svog okruženja i koja uzdiže Beograd kao grad i koja poštuje Beogradskog slušaoca i podržava domaću scenu.
Vladimir Nikolov: Imajući u vidu koja sve imena su nastupala na ovom Festivalu, i koliko dugo se održao, prilična je čast otvoriti njegovo 35. izdanje. Mislim da je od krucijalnog značaja održati ga i dalje i edukovati ljude koji inače nisu skloni džezu, uputiti ih na posebnost i kontinuitet ovog stila i samog Festivala.
Da li možete da izdvojite neki koncert koji ste tokom prethodnih godina slušali na BDŽF, a koji do danas posebno pamtite (i zašto)? Koje koncerte, pored vašeg, preporučujete publici da poseti na ovogodišnjem BDŽF?
Vladimir Nikolov: Prošle godine sam bio vrlo prijatno iznenađen nastupom Jun Sun Na, otkrio Jensen Sisters, i verno pratio Bobi Šua i Big Bend RTS. Ove godine bih morao da čujem Mingus Big Band, Čarlsa Lojda, Džezmiju Horn.
Srđan Ivanović: Nažalost, jedini put kojim sam prisustvovao Beogradskom džez festivalu je bila godina kad sam i svirao, a pošto sam bio na turneiji nismo mnogo stigli da čujemo. Na ovom izdanju bih preporučio Enri Teksijea koji nastupa poslije nas, Stiva Kolmana i Čarlsa Lojda, koji su svaki na svoj način aktivni veterani koji su promjenili ili i dalje mjenjaju smjer muzike na ovaj ili onaj način. Podržao bih i otišao bih i na koncerte domaćih grupa.
