Posle ručka, Tito me zove u svoj salon i priča o Staljinu.
Staljin mu je govorio da Sovjetski Savez radi na stvaranju atomske bombe. Priče da na tome rade Nemci zarobljenici su koještarije, tvrdi Tito.
Tito priča da mu je Hruščov govorio o astronomskim ciframa koje daju institutima za nauku. Na moje pitanje: da li je moguće da će za šest godina, kako sam negde pročitao, dvanaest država imati atomske bombe.
Tito je odgovorio: „Moguće je. Uskoro ćemo je i mi imati. Vršimo pripreme u tom pravcu. Ne pravimo bombu. Ali se osposobljavamo da možemo i atomsku bombu da napravimo“.
Tito kazuje samo ono što hoće. Razgovara slobodno, otvoreno, ali kontrolisano. Čovek ne oseća da on nešto skriva, da čuva tajne, da nema poverenja u sabesednika. Svojim autoritetom, prirodom svoje funkcije, ne vređajući sabesednika, ostavlja po strani teme o kojima ne želi da govori. Deluje iskreno i otvoreno. Ta otvorenost nije razmetljiva. Sa svom izuzetnošću svog lica, čudnih očiju i autoritativnog držanja, izgovara obične reči, gustim, metalnim, zvonkim glasom. Njegov antifrazerski, običan govor uliva poverenje i zahteva sabesedničku odgovornost. On ima glavu i lice vođe; to je glava za biste; profil za zlatnike. Nečeg klasičnog, rimskog, ima u glavi i licu tog čoveka. Pažljivo posmatram tu glavu, koja je na nemačkim plakatima bila lik partizanske borbe i revolucije.
Ima bogatu izražajnost lica: lice mu je čas sentimentalno, zamišljeno, introvertno; čas preteće, strogo i opasno; čas vedro i dobroćudno. Ponekad, kao da drema i za nečim žali. Pa blesne pretnja u zelenkastim očima, prkos, samouverenost. Ne pokazuje umor i godine. Nisam ni na jednom čoveku video takve oči… Blagoje Nešković mi je govorio da Tito ima „oči risa“.
Samo u novom Nedeljniku, ekskluzivni izvodi iz „Knjige o Titu“ Dobrice Ćosića, koja zaokružuje njegov književni i politički život.
Pretplatite se na naše štampano ili na digitalno izdanje