Nismo razumeli naučnike, ali i struka je pomalo kriva za nepoverenje javnosti – Analiza Njujork tajmsa na srpskom

Kada se prošle godine pojavio koronavirus, niko nije spreman na ono što će uslediti: dugotrajna invazija gotovo svakog aspekta naše svakodnevice. Pandemija je naterala ljude da se suočavaju sa izborima između života i smrti već osamnaest meseci, a kraj se ne nazire.

Čini se i kao da se naučno razumevanje virusa menja iz sata u sat. Virus se širi preko zaraženih površina, a onda se ispostavi da je u vazduhu. Amerikanci ne moraju da nose maske. Stani malo, moraju. I svi ostali sa njima.

Sredinom avgusta, najpozvaniji američki lekari rekli su da će se davati treća doza vakcina. Nekoliko dana ranije, ubeđivali su nas da se vakcine drže sasvim dobro protiv delta varijante, i da takozvani „busteri“ neće biti neophodni.

Kao da živimo sa naukom koja se odvija u realnom vremenu. Da li je u redu posetiti majku ili oca koji su loše? Da li je odlazak u školu ipak bolji u odnosu na nedostatke onlajn nastave? Da li će se svako okupljanje moje porodice pretvoriti u veliki rizik?

Frustrirani građani, nedovoljno upoznati sa procesom dolaska do naučnih otkrića mogli su lako da pomisle da zdravstveni stručnjaci i različiti krizni štabovi menjaju pravila kako im se ćefne, ili da vode države stranputicom.

Naučnici su se uglavnom kretali vrlo sporo, kaže Ričard Sever, osnivač dva popularna sajta, bioRxiv i medRxiv, koji objavljuju rezultate novih istraživanja.

Biologija i medicina su posebno zahtevna polja. Ideje su na proceni godinama, a ponekad treba da prođu i decenije pre nego što budu prihvaćene.

Istraživači prvo postave hipotezu, a potom prave eksperimente kako bi je ispitali. Podaci iz stotine studija, koje obično obavljaju različiti timovi, analiziraju se pre izvođenja zaključka. U međuvremenu, naučnici predstavljaju rezultate svojim kolegama, mahom na malo posećenim konferencijama na kojima novinari i javnost nemaju šta da traže, i usavršavaju svoje ideje na osnovu reakcija koje dobiju. Nije neobično da posetioci ovih događaja ističu – ponekad vrlo oštro, pa i preoštro – svaki nedostatak neke metode ili zaključka i da pošalju autore natrag u laboratoriju, na popravni.

Ako imamo na umu ovaj vremenski okvir, trebalo bi da čestitamo naučnicima što su se sa koronavirusom upoznali brzinom svetlosti. Rezultati lečenja, epidemiološki modeli, virusološka otkrića – istraživanje gotovo svakog aspekta pandemije pojavi se na internetu čim autori završe rukopise. „Preprint“ studije se seciraju onlajn, posebno na Tviteru, i u razmeni mejlova između eksperata.

Ono što istraživači pak nisu uradili jeste da objasne, onako da to shvati prosečna osoba, da je nauka oduvek ovako funkcionisala.

Neslaganja i debate koje se odvijaju u javnosti daju nam pogrešan utisak da je nauka arbitrarna ili da naučnici izmišljaju stvari svaki čas.

„Ono što nenaučnik, odnosno laik ne razume jeste da postoji jedna velika masa informacija i konsenzusa oko koje će se dvoje ljudi koji se prepiru složiti“, kaže dr Sever.

Da li je onda toliko iznenađujuće da se ljudi osećaju besno i zbunjeno što se pravila tako brzo menjaju?

Ustanove imaju veoma težak zadatak: napraviti smernice za život u susretu sa nepoznatim virusom koji se uz to brzo menja. No zdravstveni stručnjaci nisu dovoljno jasno niti dovoljno često isticali da bi preporuke mogle da se menjaju i da će se menjati, kako evoluira njihovo shvatanje virusa i pandemije.

Lideri u Sjedinjenim Državama i Britaniji su obećali mnogo stvari prerano, pa su morali da idu u rikverc. Zvaničnici nisu uspevali da budu brzi ni odlučni kao naučnici.

Nije pomoglo ni što su se dve vodeće i najpozvanije ustanove, Centar za kontrolu i prevenciju bolesti Sjedinjenih Država i Svetska zdravstvena organizacija, tako često sukobljavale u javnosti, kao nikada ranije. U prethodnih 18 meseci nisu uspevali da se slože oko definicije pandemije, oko učestalosti asimptomatskih infekcija, oko rizika koji kovid-19 predstavlja za trudnice.

I informacije i dezinformacije o kovidu-19 kolaju na internetu mnogo brže nego u nekim prethodnim zdravstvenim krizama. Ovo daje šansu mnogima da uskoče u te praznine našeg znanja.

No krivi su i stručnjaci. Tviter nalog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti je kao da ta saopštenja piše robot. Eksperti agencije moraju da odgovore na pitanja kako naše spoznavanje činjenica utiče na svakodnevni život.

Oni bi trebalo da budu i mnogo okretniji, kako loši akteri čitave stvari ne bi uspevali da definišu narativ, dok se istinske informacije i saveti bore sa birokratijom.

„Postoje ljudi koji imaju više samopouzdanja nego znanja, i vole da govore pogrešne stvari“, kaže Helen Dženkins, ekspertkinja za zarazne bolesti sa Univerziteta Boston. „A postoje i drugi ljudi, koji verovatno imaju mnogo znanja, ali ćute jer su uplašeni ili jer jednostavno nisu navikli da komuniciraju.“

Mitove koji su se već zapatili biće teško izbrisati. Ali treba se nadati da će lekcije naučene u ovoj pandemiji pomoći stručnjacima kada se budu borili sa nekim budućim krizama, kao i sa drugim teškim problemima, kao što su klimatske promene, u kojima dela svakog pojedinca utiču na celinu.

Prvi korak ka edukaciji javnosti i pridobijanju njihovog poverenja jeste planiranje, a potom iskrena komunikacija – tada se praštaju i greške i nesigurnosti.

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 9. septembra

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs