„Svi smo mi moderni izašli ne iz Džojsovog šinjela, nego iz džojsovskog košmara, iz džojsovskog veličanstvenog poraza! Moderni evropski roman zapravo i ne čini ništa drugo nego pokušava da Džojsov veličanstveni poraz pretvori u male pojedinačne pobede“, pisao je o Džojsu Danilo Kiš.
Male nacije prirodno prenaglašavaju svoj ili uticaj svojih sunarodnika na globalne tokove, to mi najbolje znamo, ali malo je nacija, makar kada je reč o književnosti, koje imaju toliko pokrića.
U mesec dana su se spojila dva jubileja kao simbola dveju stvari po kojima su Irci najpoznatiji, a to su rat sa Britancima i književnost. Apsurd istorijski je da su ove dve pojave uzročno povezane, jer teško je verovati da bi Džojs, Jejts, Vajld, Šou, Beket… bili toliko poznati, priznati i uticajni u svetskoj književnosti da su pisali na „gejliku“, irskom jeziku koji je manje-više u folklornoj zvaničnoj upotrebi u Irskoj.
KO ĆE DA BUDE IRAC?
Irska i Irci su nekako zemlja i narod sa kojim volimo da se poistovećujemo, makar podsvesno, nisu se deca ovde igrala Iraca i Engleza, ali u zamišljenom eksperimentu – bez čvrste naučne osnove, već po osećaju – velika većina bi, da moraju, birali da budu Irci. Možda je to zbog nacije koja je više slavila datume u kojima je počinjala ratove nego datume kada ih je završavala. Ta 1922. kao godina sticanja samostalnosti nije slavljena kao one godine kada se ulazilo u ratove (uglavnom zbog razočaranja što je šest okruga na severu ostalo izvan Irske Slobodne Države), za šta bismo mogli da imamo razumevanja, pošto se ni kod nas ne daje toliko velika važnost, na primer, 1878. kada je Srbija postala nezavisna.
Možda je to podsvesno zbog nacije čiji je – a to se dobrim delom oseća i u irskoj književnosti, kod Džojsa možda i kroz otklon od toga – nacionalizam zasnovan na mitovima i glorifikovanim herojima koji su zbog neuspeha pri velikim „istorijskim ciljevima“ izazivali razočaranje, možda je to samo prirodna okrenutost malih naroda da budu na strani slabijeg. Irci, kojih ima četiri miliona u sukobu sa Britancima, čitaj Englezima, kojih ima šezdeset miliona, svakako jesu uvek bili David.
A možda je – mada bi bilo pretenciozno (i optimistično) verovati – to baš zbog Džojsa.
Ceo tekst o Irskoj, Džojsu i o tome zašto su Irci i nama važni objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 27. januara
Tagovi
