Kao sin jedne od pionirki drugog talasa feminizma u Francuskoj, saradnice Fransoa Miterana, poslanice u francuskom parlamentu i ambasadorke Francuske pri UNESCO-u, advokatice Žizel Alimi, inače bliske prijateljice Simon de Bovoar i Žan-Pola Sartra, Serž Alimi je odmalena bio deo stimulativnih intelektualnih debata. Nakon završenih studija istorije na prestižnom Sciences Po-u u Parizu i odbranjenog doktorata iz političkih nauka na Univerzitetu Berkli, Serž radi kao univerzitetski profesor u SAD i u Francuskoj. Ujedno od 1992. godine postaje saradnik mesečnika Mond diplomatik, na čije čelo je došao 2008. godine.
Od tog momenta, časopis se finansijski stabilizuje i niže nezabeležene uspehe u kontekstu velike krize tradicionalnih štampanih medija. Alimi je autor sedam izuzetno zapaženih knjiga i često je u velikim medijima predstavljan kao jedan od najenigmatičnijih intelektualaca u Francuskoj.
Ekskluzivni razgovor s njim u Parizu vodimo povodom izlaska iz štampe srpskog izdanja knjige Fabrikovanje javnog mnjenja (Fakultet za medije i komunikacije, prevod Matija Medenica). Razgovor o knjizi, u prisustvu autora, biće održan 27. februara u Francuskom institutu u Beogradu, kao i 28. februara u knjižari „Zenit“ u Novom Sadu.
Fabrikovanje javnog mnjenja: mediji i ‘pravedni ratovi’, knjiga čiji ste koautor, upravo je izašla iz štampe na srpsko-hrvatskom jeziku. Koja je bila vaša primarna motivacija kada ste se odlučili da pristupite poslu pisanja te knjige?
Jedan od najvažnijih razloga za rad na ovoj knjizi bio je taj što smo uočili da su iste tehnike propagande korišćene regularno od vojski i od novinara, iako ovi potonji nisu uvek bili svesni toga. Ukoliko pokušamo da ustanovimo vodič manipulacije u vreme rata, što je bio i cilj naše knjige, videćemo da svaki konflikt podrazumeva identične tehnike: preterivanje o opasnostima koje predstavlja ustanovljeni protivnik, isticanje humanističkih motivacija u borbi protiv njega, prikrivanje zločina počinjenih od strane lokalnih vojski koje podržavamo, referiranje na Minhenski dogovor, na Čerčila i na nacizam kako bi se pravdao čvrst stav prema neprijatelju… Bilo da se radi o Sadamu Huseinu 1990-1991, Slobodanu Miloševiću 1999, talibanima 2001, opet Sadamu Huseinu 2003, ili Muameru Gadafiju 2011, recepti koji se koriste kako bi se pridobilo javno mnjenje u nameri da podrži dobri Zapad kako bi uništio zle režime koji mu se protive, veoma su slični. Neokonzervativni američki intelektualci, ili evropski kao što je Bernar-Anri Levi, voleli bi da Evropa i SAD intervenišu takođe u Siriji, u Ukrajini, ili u Iranu danas. Sa druge strane, kada se radi o režimima za koje bismo na osnovu njihovih stavova mogli da pretpostavimo da su im u najmanju ruku podjednako odvratni kao i oni čije uništenje zagovaraju u ime „humanitarnih principa“, kao što je npr. režim u Saudijskoj Arabiji, inače saveznik Vašingtona i Izraela, niti vidimo niti čujemo te intelektualce da o njima govore. Kao da najednom postaju slepi i gluvonemi kada se radi o „savezničkim državama“. To nas opravdano navodi da sumnjamo u kredibilnost njihovih težnji.
Kakva je bila uloga novinara najvećih francuskih medija, odnosno kakav je bio njihov odnos sa vojnim i političkim predstavnicima svojih zemalja u vreme rata na Kosovu?
Jedna od stvari koje smo u knjizi otkrili jeste da su tih godina novinari javno čestitali samima sebi činjenicu da su „izvukli lekcije“ o vojnim manipulacijama kojima su bili izloženi tokom prethodnih konflikata. Tako, podsetili smo npr. da je u vreme rata na Kosovu, kome smo u knjizi posvetili ubedljivo najviše prostora, voditelj dnevnika na France 2, dakle javnog servisa, čestitao samom sebi tvrdeći da se na njihovom kanalu od početka rata toj temi pristupa umereno i pažljivo, odnosno da imaju obazriv pristup svim izvorima informacija koje dobijaju sa raznih strana. Podsećajući nas na jednu drugu slavnu medijsku manipulaciju, mislim na lažni masakr koji je širen francuskim medijima u vreme rušenja Čaušeskua, informativni direktor prvog kanala francuske televizije TF1 takođe je ustvrdio da je pokrivanje konflikta na Kosovu u ovom mediju neuporedivo rigoroznije i uzdržljivije nego što je bio slučaj s Rumunijom.
Poslednji primer koji svedoči o tome da se novinari međusobno prepisuju kada je reč o pravdanju sopstvenih grešaka iz prošlosti jeste jedan od najvećih konzervativnih nedeljnika u Francuskoj, Le Point. Njihovo uredništvo je insistiralo na tome da su ovoga puta izbegli greške iz prethodnih konflikata, da nisu širili dezinformacije, niti spektakularnu naivnost, odnosno da je opreznost u odnosu na informacije koje su dobijali od NATO-a bila na vrhuncu. Zaista je teško čitati sve te tvrdnje i ne imati jaku potrebu za smehom. „Obazrivost“ je bila toliko savršena da je jedan NATO general veselo govorio o povodljivosti novinara kojima su oni manipulisali kao decom od pet godina.
U majskom broju 2019. Mond diplomatika ste sa Pjerom Lamberom objavili tekst u kome insistirate da je tzv. „Plan potkovica“, inače masovno širen u javnom prostoru velikih francuskih medija kako bi se pravdalo bombardovanje Srbije, u stvari jedna od najvećih lažnih vesti s kraja XX veka. Taj tekst su inače preuzeli srpski nacionalistički mediji koji su u njemu videli dokaz o nepravednim razlozima za rat protiv Srbije. Šta ste vi želeli da pokažete u tom tekstu?
Činjenica da neko preuzima naše tekstove ili analize nas nipošto ne ugrožava. Naravno, mi nemamo nikakvih simpatija prema nacionalističkim medijima, štaviše, naša uređivačka politika je takva da se aktivno borimo protiv njih, ali oni su slobodni, kao i bilo ko drugi, da koriste ono što im deluje… korisno. Ne možemo da diskvalifikujemo jednu informaciju pod izgovorom da se njome koriste ljudi koje ne cenimo. Pitanja koja se postavljaju ozbiljnom novinaru tiču se sledećih stvari: „da li je informacija istinita?“ i „da li je društveno korisna?“. Ukoliko je ona istinita i korisna, smatram da je obaveza novinara da je učini javnom, ili da je proširi do onih koji za nju nisu znali.
„Plan potkovica“ je jedna od najzvučnijih vojno-političko-medijskih manipulacija s kraja XX veka. Taj lažni dokument je imao cilj da pokaže kako su Srbi odavno isprogramirali etničko čišćenje Albanaca. Kada je ta lažna vest proširena iz Nemačke, države koja je imala centralnu ulogu u raspadu Jugoslavije, objavljivanje ovog pseudoplana je poslužilo kao izgovor za intenzifikaciju bombardovanja Srbije. Najreferentniji francuski dnevnik, naročito kada je reč o međunarodnim pitanjima, Le Monde je 8. aprila 1999. godine tako na naslovnici objavio tekst: „Taj Plan potkovica koji je predviđao deportaciju Kosovara“. Novinar, autor teksta, ustvrdio je da je autentičnost dokumenta bez sumnje potvrđena, te da se plan nadovezuje na brojne elemente koji nam omogućavaju da razumemo dugoročno planiranu politiku etničkog čišćenja Slobodana Miloševića. Dva dana kasnije je isti dnevnik na čitavoj naslovnici najavio tekst u kome se tvrdi da je „Potkovicom“ srpski režim od oktobra 1998. godine planirao egzodus Kosovara.
Danas znamo da je to bila lažna vest. Međutim, to znamo vi i ja i još neki, ali većina to ne zna. Jer jedan deo ljudi je zaboravio šta se desilo, dok se mediji ne vraćaju na tu izmišljotinu čiji su bili saučesnici.
Kako vi vidite ulogu Bernar-Anrija Levija u ratovima koje Zapad vodi poslednjih 30 godina, od Bosne do Libije? Da li je on, po vašem mišljenju, zaista imao uticaj na političke vlasti, ili je naprosto bio od njih iskorišćen kao legitimator odluka koje su već donesene?
Ekstravagantna uloga Bernar-Anrija Levija na međunarodnoj, a ne samo francuskoj sceni, iznenadiće možda istoričare za nekoliko decenija. Imamo čoveka, svakako inteligentnog, koji će vršiti ključan uticaj na centralne medije i izdavačke kuće u Francuskoj, kao što su Le Monde, Le Point, Liberation, Arte, Europe 1, Grasset. On je i danas u upravnom odboru Le Mondea, objavljuje nedeljne hronike u Le Pointu, predsedava nadzornom odboru kanala Arte, koji je u javnom francusko-nemačkom vlasništvu. Od Fransoa Miterana, svi predsednici republike bez izuzetka su tražili njegovu pomoć, ili su trpeli njegove kaprice: Miteran u vreme rata u BiH; Širak u vreme rata u Avganistanu, pri čemu je ovaj intelektualac čak i autor jednog zvaničnog izveštaja!; Sarkozi u vreme rata u Libiji; Oland u vreme rata u Ukrajini. Emanuel Makron, čiji je Bernar-Anri Levi vatreni pristalica, takođe pažljivo sluša ono što njegov pristalica traži. Tačno je da za razliku od velikih francuskih intelektualaca, kao što su Kami, Malro ili Simon de Bovoar, Bernar-Anri Levi nema značajnih dela iza sebe… osim nekoliko promašenih filmova i sklepanih eseja koji su javno prisutni samo iz razloga što im njegovi moćni prijatelji, novinari velikih medija, poklanjaju pažnju u svojim medijima. On je istovremeno bogat, uticajan, i ima vremena da radi agitprop. To će i samo to ostati u njegovom nasledstvu, nijedan roman, filozofski tekst ili film… i on je toga svestan.
Kako, u osnovnim crtama, vidite spoljnu politiku Francuske u vreme predsednikoovanja Emanuela Makrona? Deluje da on, mnogo više od svojih prethodnika, insistira na politici koja bi bila autonomnija u odnosu na politiku Sjedinjenih Država. Pre nekoliko meseci je čak govorio o moždanom udaru NATO-a, što je do samo pre nekoliko godina bilo nezamislivo da može izjaviti jedan francuski predsednik.
Sa Emanuelom Makronom postoje reči, ali postoje i dela. Kada se radi o spoljnoj politici, neke njegove reči iz moje perspektive sasvim dobrodošle. Na primer, kada govori da je NATO doživeo moždani udar, kada kritikuje Trampov izlazak iz nuklearnog ugovora sa Iranom, ili kada želi da normalizuje odnose sa Moskvom objašnjavajući da odbija da se EU pozicionira kao neprijatelj Rusije. Ipak, većina njegovih obećavajućih izjava nema nikakav konkretan efekat. U stvarnosti, Francuska je npr. prihvatila američki diktat da njene privatne i javne kompanije raskinu ugovora u Iranu, ona ne dovodi u pitanje svoje učešće u NATO-u, iako Sjedinjene Države odlučuju o svemu same, bez da o svojim namerama da provociraju rat u Iranu i Ukrajini obaveste svoje „saveznike“. Od Francuske se traži samo da prati Vašington. Najzad, Francuska je na liniji Vašingtona u slučaju Venecuele, iako nije smela nikako da zauzima stranu u unutrašnjem konfliktu koji suprotstavlja izabranu vladu i opoziciju koju Vašington srčano podržava. Ipak, najspektakilarnije, i najtužnije takođe, je odsustvo energične reakcije na tzv. „mirovni plan“ SAD. „Plan“ koji inače krši nekoliko rezolucija UN, kao pto su one o aneksiji Jerusalema ili očuvanju jevrejskih kolonija u Jordanu, koje su glasane i podržane od strane Francuske. Pariz je čak „pozdravio“ „napore“ predsednika Trampa, iako ti „napori“ predstavljaju flagrantno kršenje međunarodnog prava. Žak Širak 2002. godine se nije npr. zadržao na držanje na distanci od Bušove administracije, već joj se oštro suprotstavio u iračkoj ratnoj avanturi, za razliku od Španije, Portugala, Poljske, Ujedinjenog Kraljevstva, Italije itd. Pod Makronom Francuska ostaje deo alijanske nakon što je proglasila njenu smrt, i podređuje se kaprisima američkog predsednika koji rukovodi njome.
Vidimo da Francuska pokušava da reetablira odnose sa Srbijom, pre svega na ekonomskom planu, ali se takođe pokazuje i kao najistaknutiji protivnik daljeg širenja EU pod postojećim uslovima. Pre nekoliko mkesci Emanuel Makron je blokira otvaranje pregovora sa Makedonijom i Albanijom. Kako vidite ovakvu spoljnu politiku na Balkanu u kontekstu šire evropske politike Francuske?
Niko ne veruje u to da će EU, koja je već ozbiljno nefunkcionalna, sutra primiti jednu ili više novih članica. Većina Francuza smatra da je proširenje iz 2004. godine strašna greška, koju i danas plaćamo. To proširenje je ne samo paralizovalo EU, već ju je i iznutra konfrontiralo. Skoro sve nove države članice, a naročito Poljska, su saveznici SAD i ne vidim na koji je način zajedno s njima moguće voditi istinsku autonomnu politiku. Mržnja prema Rusiji koju vidimo u Poljskoj i baltičkim zemljama čini gotovo nemogućom Evropu od Atlantika do Urala, o čemu je pričao general De Gol, što je mogao da bude i važan strateški cilj u kontekstu dve velike supersile kakve su američka i kineska. Naravno, mržnja između Moskve i Nemačke, npr. ima istorijske korene, ali to bi moglo da važi i za Poljsku, iako ih to ne sprečava da danas budu deo iste vojne alijanse i čak državne unije. Postoje takođe i druge teškoće unutar EU koje su na dnevnom redu. U Mađarskoj, vlast ne poštuje određene odluke EU, naročito one koje se tiču nezavisnosti sudstva i pomoći migrantima. Problemi sistematske korupcije nisu rešeni ni u Bugarskoj ni u Rumuniji. U ovom momentu, EU mora rešiti i problem odlaska Ujedinjenog Kraljevstva. Ne deluje mi dakle da se nekome žuri da priključi nove zemlje članice, a naročito Albaniju. U pojedinim zemljama članicama, jedno takvo proširenje, na 28?, na 30?, na 32? zemlje, a što ne i na Tursku, koja je zvanično kandidat od 1987. godine, podrazumevalo bi organizoavnje referenduma ili, kao u Francuskoj, glasanje u parlamentu sa dvorećinskim glasanjem. Kada je Emanuel Makron odlučio da blokira proširenje to je bilo dobro prihvaćeno u Francuskoj. Ukratko, ideja zvanične francuske politike je sledeća: popravimo najpre automobil koji je u kvaru i odlučimo se kuda tačno idemo pre nego što prihvatamo nove putnike.
(Razgovor vodio Ivica Mladenović, glavni urednik srpskog izdanja Mond diplomatika)
Tagovi
