Svi smo rođeni sa tako neverovatnom sposobnošću mozga da u moru drugih lica, da od svih jedinki na svetu, izdvojimo samo tu jednu osobu kao nama posebnu. Ne, nije reč o udaru struje na prvi pogled, kao što neki zamišljaju. Ali da, srodne duše postoje, i to ne samo u našoj mašti kreiranoj romantičnim romanima ili filmovima. Nije to izmišljotina pijanih zanesenjaka i pesnika koji su čeznuli za tom samo jednom nemogućom ljubavi, niti usamljenih spisateljica 18. i 19. veka, lažna nada za one čežnjive, već ozbiljna neuronauka 21. veka.
Među ljudima, biološki gledano, srodne duše su potpuno stvaran pojam. Ali, kao i sve veze, i ova je komplikovana. Kako je pisao dr Amir Levin, neuronaučnik i psihijatar, docent na psihijatrijskom odeljenju Kolumbije, ljudi su u malom krugu stvorenja koja mogu da ostvare dugotrajne veze. U autorskom tekstu za Vašington post, dr Levin objašnjava da ljudi imaju takav kontrolni mehanizam koji reguliše nervnu aktivnost u mozgu, da drugu osobu mogu videti kao posebnu. Naš mozak je jednostavno tako povezan, ima takvu neurološku strukturu da nekoga vrednujemo više od ostalih i izdižemo ga iznad svih. Iako je svetogrđe to upotrebiti u istoj rečenici, ne postoji samo jedna srodna duša i zato je ta veza – komplikovana.
Svakako, ovu sposobnost našeg mozga uzimamo zdravo za gotovo, iako nije tako uobičajena u životinjskom carstvu. Doktor Levin objašnjava da postoji mali glodar prerijska voluharica, kod koje postoji neka vrsta srodne duše. Ta mišolika stvorenja kada se prvi put vide i pare, ostaju u vezi za ceo život. Njih uvrštavaju među najveće romantičare i ljubavnike u prirodi. To je poprilično neuobičajeno u prirodi. Zanimljivo je da kod planinskih i livadskih voluharica to nije tako, one su, naprotiv, vrlo promiskuitetne i ne baš privržene. Razlike u mozgu ova dva glodara su mesto gde se proučava biologija monogamije i parova. Razlika je u tome što prerijske voluharice imaju više receptora za oksitocin i vazopresin – koji još nazivaju i monogamnom supstancom – u delu mozga koji je povezan s nagrađivanjem. Ovi hormoni su povezani s osećanjima poverenja, ljubavi i povezanosti. Kada se vazopresin izluči, mužjak više ne obraća pažnju ni na jednu drugu ženku. Još zanimljivije, on pokazuje ponašanje koje se poredi s ponašanjem ljubomornog muža. To je razlika koja omogućava prerijskim voluharicama da ostvare bliskost sa partnerima, piše ovaj neuronaučnik. Ali, čak i unutar same vrste, prerijske voluharice međusobno ostvaruju različite nivoe povezanosti. Neke imaju više receptora za oksitocin, i samim tim su pažljivije prema partneru – više ga ližu i neguju u poređenju s drugim prerijskim voluharicama koje baš i nisu toliko pažljive i privržene. Tokom nekih istraživanja, naučnici su blokirali receptore oksitocina, i ove životinjice se nisu vezivale.
Postoje i one lutajuće prerijske voluharice koje imaju izlete i afere. Ta varijabilnost je prisutna i kod ljudi. Neki se vezuju više, drugi manje.
Zakoni privlačnosti nisu u potpunosti shvaćeni. Koja li je tajna privlačnosti, glavno je pitanje. Postoji mnogo psiholoških teorija koje uopšte nisu podržane naukom, kaže dr Levin. Neki kažu da u drugima tražimo roditelje, ali studije pokazuju drugačije. Kada gledate neuronaučna istraživanja, uočavate te glodare koji su monogamni, i koje povezuje miris. Za ljude, kako se veruje, reč je i o vidu i o mirisu. Kako su istraživanja pokazala, imamo veoma razvijen vizuelni sistem, i izgled je važan deo u načinu biranja partnera. Njihov miris tela nam postaje prijatan, i čak može da pomogne u održavanju trajnije veze. Gledamo nekoga, osetimo njegov miris tela, i jednostavno sve dobije smisao.
Biološki gledano, i bliska prijateljstva funkcionišu po istom principu. Tu postoji neka vrsta srodnih duša. Bliski prijatelji često osete momentalnu privrženost jedni prema drugima. Znamo da bliski prijatelji imaju sličan obrazac mozga, piše u Vašington postu ovaj autor. Još zanimljivije, ovogodišnja studija o prijateljima koji „kliknu“ na prvu loptu, pokazala je da oni mirišu sličnije u odnosu na ljude s kojima nisu razvili bliske odnose. U toj studiji, naučnici su odabrali 20 parova prijatelja i analizirali njihove mirise tela, tražeći od njih da nose istu majicu nekoliko dana. Ono što je potvrđeno suptilnim aparatima, nekom vrstom elektronskog nosa, a poredeći bliske prijatelje i parove nasumičnih stranaca, hemijski potpisi mirisa tela prijatelja koji odmah „kliknu“ znatno su sličniji od ljudi koji su uzgred sastavljeni. Jednostavno rečeno, mirišu sličnije.
Tagovi
