Bilo bi pogrešno tumačiti pobedu proevropsko-laičke opozicije u velikim i najnaprednijim gradovima Turske kao decidirani odgovor na panislamističku, reakcionarnu i autokratsku politiku Erdogana. Jednako je zavodljiva koliko i pogrešna teza da je prošlog vikenda porazima u Ankari i Istanbulu počeo kraj političke karijere Erdogana i njegovog režima kao što je pre 25 godina pobeda u nekadašnjem Konstantinopolju i novoj turskoj prestonici označila pohod na vlast novog „sultana“, islamističkog režima i islamizacije Turske.
Razliku na izborima su napravili ljudi koji su prvi put osetili ozbiljno na svojoj koži ekonomsku krizu koju je proizvela Erdoganova vlast. Ti birači nisu okrenuli leđa Erdoganu zato što islamizuje Tursku nego zato što tone u sve dublje ekonomske probleme.
U demokratsko-liberalnim državama postalo je uobičajeno pravilo da stranka ili koalicija na vlasti gubi administrativne izbore i registruje pad podrške među biračima. U autokratskim i neliberalnim režimima svaki, pa i minimalan pad popularnosti ili gubitak čak i beznačajnih lokalnih izbora je razlog za paniku i uzbunu.
Poslednji izbori su potvrdili da je Turska duboko podeljeno društvo na dva, gotovo simetrična, nepomirljiva dela. Kvalitativna razlika je u tome što je nacionalističko-islamistički blok kompaktan oko Erdogana, dok je opozicioni blok heterogen, kako ideološki tako i etnički.
Celu analizu Željka Pantelića o izborima u Turskoj, budućnosti Erdogana, ali i prošlosti i sadašnjosti Aja Sofije, čitajte u novom broju Nedeljnika. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici
Tagovi
