Olga Stojković, supruga Danila Bate Stojkovića, preminula je 10. januara u Beogradu, posle duge i teške bolesti, objavilo je Pozorište Atelje 212.
Olga Stojković je bila svedok i učesnik najznačajnijih trenutaka stvaranja beogradske pozorišne scene. U Pozorištu Atelje 212 provela je svoj radni vek, radeći na preko 90 predstava, a nedavno je za Nedeljnik govorila o životu i karijeri njenog supruga.
“Sve mi je bilo jasno i nisam mu prigovarala. Teško je, uopšte, pratiti jednog glumca i deliti život sa njim, naročito sa glumcem kakav je bio Bata. Nisam filozofirala, bila sam, prosto, uvek tu”, rekla je nedavno za Nedeljnik Olga Stojković.
Kazala je i kako je velikom glumcu pozorište bilo na prvom, kafana na drugom, a kuća na trećem mestu. Nije je, kako kaže, to nešto naročito bolelo, jer je i sama znala šta znači živeti u pozorištu. A u pozorištu su se i upoznali.
Inače, kako je zapisala novinarka Radmila Stanković u knjizi „Vlasnik glume“, Bata je godinama živeo u garsonjeri – mada je potekao iz ugledne i bogate beogradske trgovačke porodice – jer su im najpre Nemci, a posle Drugog svetskog rata i komunisti, oduzeli imanje i kuću na Neimaru. Bata nad tim nije lamentirao i smatrao je da mu u garsonjeri koju mu je kupio otac u Makedonskoj ulici, pored Doma omladine, ništa ne fali. Osim što nije mogao da prima goste. Jednom je jedna njegova koleginica došla kod njega i videla gde stanuje. Nije mogla da veruje, javila je svojim prijateljima i urgirala da Bata dobije stan. Tako se preselio u Svetogorsku ulicu 3. marta 1990. godine zajedno sa Olgom.
„Sve je to preselila ona uz pomoć majstora, jer on za takve stvari naprosto nije bio”, zapisala je Radmila Stanković.
Batin svakodnevni život, ispričala je Olga Stojković, izgledao je kao na fabričkoj traci.
“Ustajao je, pio kafu i odlazio na snimanja, na probe, tamo, ovamo. Jedva da smo se i viđali”, rekla je ona.
Ali uprkos velikoj posvećenosti i radu, kako je govorila, Bata nije video mnogo novca, kao što nije ni generacija njegovih kolega iz filmova “Maratonci trče počasni krug”, “Varljivo leto ’68”, “Kako sam sistematski uništen od idiota”, “Balkanski špijun”… Snimanje filma “Ko to tamo peva”, za Olgu Stojković je pravi primer nemaštine u kojoj su nastajali filmovi koji danas čine bogatstvo srpske i jugoslovenske kinematografije. Zbog replike “Da se ja pitam, ja bih proterao autobus ovuda”, umalo je dobio zapaljenje pluća.
“Nisu imali čime ni da ih zagreju. Sećam se da mi je Bata pričao kako nisu imali čime da ga ogrnu kad je pao sa mosta u reku. Tadašnjim glumcima jedino je bilo važno šta će da igraju, jer novac, ni u tim filmovima koji su ostali zanavek, nikada nije bio veliki. Bata je govorio: ‘Ne možete toliko dobro da me platite, koliko bih ja besplatno igrao. Ako vam se i dopadne to što uradim, platite nešto na kraju’”, govorila je.
Iako nisu imali dece, Olga Stojković je pričala kako je Bata vodio računa o ćerki jednog njihovog prijatelja.
“Zaista, bio joj je kao roditelj. Ona je bila njegova ljubimica, štićenica. Učestvovao je u njenom životu. Razgovarao je sa njom, vodio je u školu, hranio, oblačio. Izrasla je u pravu damu i danas je profesor”, rekla je Olga Stojković.
Bata je pred smrt imao samo jednu želju.
“Rekao mi je: ‘Ni slučajno nemoj da ti se dogodi da me staviš tamo.’ Mislio je na Aleju zaslužnih građana. To je bila njegova odluka. Valjda nije želeo da ima ništa sa vlastima, jer se nikada nije interesovao za politiku, niti je bio blizak sa političarima”, ispričala je Olga Stojković. „Poslednjih dana života, nije se odricao dve stvari. Cigareta i fudbala. Pušio je ‘lord’ do zadnjeg dana…”, ispričala je Olga Stojković za Nedeljnik.
Tagovi
