Prošlog jula mi je Božo poklonio svoju knjigu „Bluz dva prijatelja“ gde svaku glavu završava pesmom Miodraga Raičevića i to radi kao neki radijski disk-džokej na talasima života. Knjigu mi je Božo Koprivica doneo u „Šansu“, a ja sam se setio kako mi je baš ovde i baš za Nedeljnik pričao o Kišu, a u ovom intervjuu će se vratiti na jedan svoj razgovor sa Kišom baš u „Šansi“. Sedeli smo u bašti, u jednom trenutku došao je konobar sa telefonom u ruci i samo rekao: „Za vas, Božo.“ Totalni film.
Ne mogu da zaboravim kako si opisao tri sahrane. Crnjanskog, Kiša, Kovača.
Kad je bila sahrana Miloša Crnjanskog, na Novom groblju padao je tih, krupan snijeg kao iz „Seoba“. Kao da je Crnjanski režirao sopstvenu sahranu. A njegova žena, Vida, nije mogla da stoji, sjedjela je na stolici. Takva gospodska usamljenost. Najveći jugoslovenski pisac. Kad imaš takve pretke kao što su Crnjanski, Andrić, Krleža, onda je sve mnogo lakše.
Njegov dugogodišnji nedolazak u Srbiju, Jugoslaviju malo ima veze sa ideologijom. Nisu političari toliko branili da se on vrati u zemlju. Pisci nisu željeli da se on vrati. Dobrica Ćosić je rekao Crnjanskom u Prosveti: „Drago mi je da ste se vratili.“ A Crnjanski mu je na to: „Jedino vama nije drago što sam se vratio.“ – „Zašto meni ne bi bilo drago?“ A pisac „Seoba“je odgovorio piscu „Deoba“: „Zato što je sada drugačiji redosled.“
Ceo intervju sa Božom Koprivicom objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 30. marta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
