Dvajt Ajzenhauer potpisao je 23. januara 1948. godine ukaz kojim Ministarstvo odbrane SAD odaje počast svojim saveznicima. Najveće priznanje – „Legija zaslužnih“, „glavni komandant“, pripala je „desetorici veličanstvenih“. Jedan od njih bio je general Dragoljub Mihailović.
U „Legiju zaslužnih“ najvećeg stepena ušla su još šestorica ruskih maršala i dvojica generala.
Osim „Legije zaslužnih“, Mihailović je nagrađen i Francuskim ratnim krstom. Uz ovaj orden vođa francuskog pokreta otpora Šarl de Gol, 2. februara 1943, izdao je naredbu koja je pročitana pred svim francuskim jedinicama:
„Armijski general Dragoljub D. Mihailović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao da vodi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz pomoć rodoljuba, on bez predaha ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da se jedna velika zemlja može da pokori surovom zavojevaču.“
Ulaskom Draže Mihailovića u „Legiju zaslužnih“, zajedno s najpoznatijim stratezima Crvene armije, Sjedinjene Države kao da su poslale poruku koju je 18. jula, dan nakon likvidacije vođe četničkog pokreta u Beogradu, na svoj način formulisao „Njujork tajms“:
„Istorija će možda odlučiti da to nije bio Tito – koji je bio na sigurnom dok su se Mihailovićevi borci borili po brdima u prvim danima – već streljani četnički lider, čija bi statua trebalo da stoji na Crvenom trgu u Moskvi.“
Veljko Lalić je 2005. godine pronašao dokumente o priznanju „Legija zaslužnih“ u tajnom arhivu Pentagona i objavio ih u feljtonu u „Večernjim novostima“. Po tim dokumentima, komisija za odlikovanja Pentagona odlučila je da generala Dragoljuba Mihailovića uvrsti u „Legiju zaslužnih“, nakon izveštaja istražne komisije Komiteta za pravedno suđenje Draži Mihailoviću.
Ova komisija, koja je okupljala najuglednije ljude SAD (šest senatora, osam kongresmena, pet guvernera…) otvorila je javna saslušanja u Advokatskoj komori njujorške opštine 13. maja. Saslušanja su trajala pet dana, paralelno s procesom koji su komunističke vlasti u Beogradu vodile protiv Draže Mihailovića.
Najveću pažnju Komisija je posvetila navodnoj saradnji Mihailovića sa silama Osovine, jednoj od najtežih tačaka optužnice koju je Vojni sud u Beogradu prihvatio.
„Nisu izneti nikakvi dokazi koji bi Komisiji ukazali da je postojala bilo kakva saradnja između generala Mihailovića i sila Osovine. Naprotiv, svi dokazi imaju smisao da snažno opovrgnu postojanje bilo kakve saradnje. Treba imati na umu da su sve vrste svedoka… imali punu priliku da je otkriju ako je postojala. Članovi američke misije koji su bili upućeni kod obojice, Mihailovića i Tita, bili su naročito opomenuti da motre i raportiraju o bilo kakvom dokazu saradnje Mihailovića sa silama Osovine“, počinje četvrta tačka Izveštaja Komisije za pravedno suđenje Draži Mihailoviću: navodna saradnja s neprijateljem.
Svi svedoci su tvrdili da im je bilo dozvoljeno da na Mihailovićevoj teritoriji idu slobodno, bez pratnje, kuda god su hteli i kad god su želeli, i da razgovaraju bez ograničenja, podjednako s građanima i vojnicima. Nekoliko ih je svedočilo da ih je sam general Mihailović molio, kao ličnu uslugu, da učine nezavisna ispitivanja, i kad napuste Jugoslaviju da raportiraju verno o onome što su videli.
Postoje temeljni dokazi koji pokazuju da je saradnja za koju komunisti optužuju Mihailovića, učinjena, u stvari, u Titovom štabu, navodi se dalje u izveštaju Komisije za pravedno suđenje Draži Mihailoviću:
1. Američki oficir koji se spustio padobranom na Titovu zonu sa anglo-američkom misijom, u kojoj je bio Rudolf Čerčil, sin predsednika engleske vlade, svedočio je da je po njegovom dolasku mesni Titov komandant postrojio partizane i rekao im da je dolazak anglo-američke misije u Titov štab nedvosmislen dokaz da je general Mihailović sarađivao s Nemcima.
2. Isti američki oficir je kasnije posmatrao kada je američki bombarder oboren u akciji. Osam članova posade (trojica teško ranjeni) spustili su se na četničku teritoriju. Partizani su ubrzo napali četnike i prisilili ih na povlačenje, odvodeći sa sobom pet avijatičara koji nisu bili ranjeni. Tada su partizani kazali američkom oficiru da su videli četnike da vode Amerikance u obližnji nemački garnizon. Kasnijom istragom taj američki oficir je otkrio da su sva petorica bili evakuisani s četničke teritorije. Trojicu ranjenih Amerikanaca, koje su četnici bili prisiljeni da ostave iza sebe, negovao je četnički doktor koji je došao tajno noću, kroz partizanske linije.
3. Drugi američki oficir video je u Titovom štabu rad jedne fotografske radionice u kojoj su pravljene foto-montaže bratimljenja četnika i Nemaca. Slike su mu bile i pokazane.
Jedan primer navodne saradnje, kako je svedočio oficir delegiran kod Tita, vredan je pažnje:
„Komandant korpusa pod Mihailovićevom komandom bio je optužen da ima u svom štabu ženu špijuna na nemačkom platnom spisku. Za taj prekršaj, general Mihailović je naredio da se komandant izvede pred preki sud. Okrivljeni je pobegao u Titov štab, gde je prijateljski primljen i unapređen u čin general-poručnika.“
S druge strane, prema svedočenju američkog oficira delegiranog kod Mihailovića:
„U septembru 1944. naš oficir bio je na dužnosti kod jednog Mihailovićevog komandanta korpusa. Uz odobrenje četničkog komandanta pokušao je da pregovara s Nemcima o predaji jednog garnizona. U isto vreme, pokušao je da ugovori s mesnim partizanskim komandantom međusobno primirje i udruženi napad četnika i partizana na Nemce. Partizanski komandant je to odbio. Tada su četnici, nakon što su odbili partizanski napad, napali nemački garnizon, zauzevši ga i zarobivši posadu. Grad su zatim predali Rusima, koji su bili u blizini. Nekoliko časova kasnije, Rusi su zarobili američkog oficira i stavili ga u isti zatvor s Nemcima. Rusi su počeli da razoružavaju i hapse četnike koji su oslobodili to mesto. Prema beogradskim novinama, četnički komandant je bio ubijen, pošto je priznao da je bio kriv za saradnju s Nemcima…
Iskazi američkih oficira pred Komisijom pokazuju ne samo nepostojanje saradnje Mihailovića i sila Osovine, već dokazuju da su general i njegovi ljudi nastavili da vode neprijateljske akcije protiv oba protivnika, Nemaca i Italijana, čak i posle savezničkog obustavljanja pomoći i usredsređivanja celokupne svoje podrške u korist maršala Tita, pa i posle italijanske predaje.
Od 47 tačaka optužnice koju je Miloš Minić pročitao 10. juna 1946. u Beogradu, Draža je osuđen po osam tačaka. Prva je glasila: „Kriv je što je od početka druge polovine 1941, pa za sve vreme rata i neprijateljske okupacije organizovao i rukovodio oružane četničke formacije poznate pod imenom ’četnici Draže Mihailovića’ i takozvana Jugoslovenska vojska u otadžbini, koje su imale za cilj da oružanom akcijom i terorom u saradnji s okupatorom podrže okupaciju i uguše oružani ustanak i oslobodilačku borbu srpskog i ostalih naroda Jugoslavije.“
Draža Mihailović nikad nije osuđen kao ratni zločinac, kako se kasnije orvelovskim zapletom našlo u istorijskim udžbenicima, već uglavnom za zločine protiv NOB-a.
Komitet u Njujorku počeo je svoj dokazni postupak, pre podizanja optužnice u Beogradu. Polazna tačka bila je izjava ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Rankovića „Njujork tajmsu“ da se „… očekuje da će Draža Mihailović biti optužen za saradnju s neprijateljem, za pomoć koju je pružao silama Osovine u borbi protiv Ujedinjenih nacija, za određene zločine prema našem narodu kao što su ubistva, paljevine, pljačka kao i za predaju Nemcima članova Narodnooslobodilačke vojske i savezničkih avijatičara“.
Nacionalni komitet američkih avijatičara za pomoć generalu Mihailoviću i srpskom narodu bio je šokiran Rankovićevom izjavom. Jer, kako je kasnije pisao Dejvid Martin, sekretar Komiteta za pravedno suđenje i autor već spominjane knjige „Mreža dezinformacija“, bilo je tako besmisleno pretpostaviti da su osam američkih oficira za vezu i nekoliko stotina avijatičara skovali tako džinovsku zaveru kako bi prikrili istinu o Mihailoviću“.
Titova Jugoslavija polako je gubila medijski rat. Prvi put, od 1943. godine, kada je „prvi gerilac Evrope“ odjednom postao „kamen u čizmi“. Pod strahovitim pritiskom javnosti, Stejt department uputio je oštru notu jugoslovenskim vlastima:
„Kada su Nemci pokorili Jugoslaviju, treba se setiti da je general (tada pukovnik) Mihailović organizovao i poveo znatne snage otpora protiv okupatora… Jugoslovenskim vlastima je sigurno poznato da je u okviru savezničke službe za vezu, vojno osoblje Sjedinjenih Država bilo pridodato Glavnom štabu generala Mihailovića gotovo sve vreme njegove ratne službe. Treba da im je poznata činjenica da su zahvaljujući neustrašivim naporima snaga generala Mihailovića, mnogi avijatičari SAD izbavljeni i sprovedeni natrag saveznicima. Oni raspolažu dokaznim materijalom iz prve ruke, čije se iznošenje ne može izbeći prilikom suđenja po optužbi za saradnju s neprijateljem koju jugoslovenske vlasti nameravaju da podignu protiv Mihailovića. Vlada SAD je ubeđena da će pod tim okolnostima jugoslovenska vlada u interesu pravde rado prihvatiti da pripremi sve što je potrebno da osobama koje se dobrovoljno prijave omogući da svedoče pred sudom.“
Odgovor zvaničnog Beograda stigao je 4. aprila:
„Vlada FNRJ žali što se ne može odazvati želji SAD da oficiri američke vojske koji su bili u štabu Draže Mihailovića budu svedoci i da kao takvi učestvuju u sudskom procesu izdajnika Draže Mihailovića. Ovim slučajem će se baviti vojni sud i on je jedini nadležan da odredi koji će se svedoci pozvati, a vlada FNRJ nema nikakva prava da se meša u nadležnost tog suda.
„Povrh toga, vlada FNRJ se ne može složiti sa sadržinom note u kojoj se ne priznaje izdajnički stav Draže Mihailovića za vreme rata. Vrlo smo iznenađeni da posle svega što je objavljeno i utvrđeno o saradnji Mihailovića i Nemaca u velikom broju zločina nad našim narodom, nota prelazi preko tih činjenica i izražava mišljenje koje nije ispravno jer se na mnogim suđenjima izdajničkim oficirima Draže Mihailovića, utvrdilo, na osnovu potpuno dragovoljnih iskaza koje vlada FNRJ ima u rukama. Naposletku, izdaju priznaje i sam Draža Mihailović.
„Uz to, bila bi velika istorijska greška i dalje tvrditi da je Draža Mihailović prvi poveo narodni otpor protiv Nemaca u Jugoslaviji 1941. Tačno je da je on 1941. organizovao svoje bande, ali je – s malim izuzetkom – sve do novembra 1941. posmatrao skrštenih ruku borbu partizana protiv Nemaca dok nije, 2. novembra otvoreno napao snage narodnog otpora, a sarađivao je od tada, pa do samog kraja bez prekida, posredno ili neposredno s Nemcima, Italijanima i ustašama protiv partizana…
„Vlada FNRJ priznaje i veruje da se Draža Mihailović pretvarao da je njegov stav prema Americi lojalan i da jeste izbavio izvestan broj američkih avijatičara. Na ovom mestu vlada FNRJ želi da podseti da su snage NOP izbavile, ne štedeći svoje živote, oko 2.000 savezničkih avijatičara koji su najvećim delom bili Amerikanci.“
Na kraju ove, zaista, „tvrde“ note Titove vlade, koja „ne može da dozvoli prisustvo svedoka iz SAD zbog nezavisnosti suda“, ipak, kao da već objavljuje presudu:
„Zločin izdajnika Draže Mihailovića prema jugoslovenskom narodu suviše su veliki i užasni da bi se uopšte moglo raspravljati je li kriv ili nije.“
*Iz knjige Dušana Teleskovića „Izdani saveznik: Đeneral u tajnom arhivu CIA“. Knjiga se može naručiti preko Nstore.rs
Tagovi
