U prošli petak je književna kritičarka napisala na mreži: „Izgleda da imamo književni skandal godine.“ Pa su joj u komentarima svi napisali – pitali „Ko?“, „Šta?“…
Pa su i dalje istog dana mnogi pitali isto. A šta je bilo? „On“ je napisao knjigu i potpisao se kao „ona“ verujući i želeći da dokaže da je danas lakše proći u književnom svetu kao „ona“, mnogo lakše nego kao „on“. Pa je iz izdavačke kuće odgovoreno da nije to baš tako i da su se oni opredelili za dobru literaturu a ne pol autora (autorke). Pa je profesor „njega“ koji se predstavio kao „ona“ rekao da je „on“ bio njegov student i da je oduvek bio talentovan, ali šta će mu ovo, da napiše knjigu i predstavi se kao ženski autor verujući da je kao muški diskriminisan, ili manje čitan.
U predvečerje istog dana, na putu ka samoposluzi, sreo sam jednu književnu urednicu. Pa smo pričali svašta a i o tom slučaju gde se „on“ predstavio kao „ona“ verujući da će bolje proći. Nju, urednicu, boli uvo za ceo slučaj. Pitam je da li stvarno više prodaju „one“ nego „oni“. Kaže: „Daaa, pa to je trend, još ako se malo miksuje sa zlostavljanjem, ovim i onim, evo nam tiraža.“ Kaže, bila je i neka važna žena iz strane zemlje, izdavač, rekla je – samo je interesuju srpske autorke a ne autori. I evo ti materijala da mnogi misle kao „on“ što misli da će lakše kao „ona“. Ali da li je?
Nigde nema sujetnijeg sveta od sveta umetnika. Zapravo možda su sva zanimanja sujetna. Ali malo se piše na mrežama o sujetnim stomatolozima. Ali evo umetnici uvek imaju materijala za sujetu i sumnju. Zašto su ovom filmu odobrena sredstva, a ne njemu koji je tako genijalan režiser. Onda se moraju povući razlozi i neprijatelji. I rat „spisateljskih polova“ jer eto sve bi bilo lakše da pišeš kao „ona“. Ali zapravo „one“ čitaju više nego „oni“.
Uđite nasumično u knjižare u Beogradu i lako je videti čitalačku rodnu neravnopravnost. Tako da „oni“ koji pišu moraju biti zadovoljni jer žive od toga što u knjižari više pazare „one“. Sećam se, kada sam objavio prvi roman, da mi je urednik viknuo na jednoj pres-konferenciji na kojoj su mi postavili pitanje o Čelsiju: „Ne pričaj o fudbalu, žene većinom kupuju knjige a ako pomisle da si pisao o fudbalu, propao si, a ti nisi pisao o fudbalu?“
I zaista ne prolaze samo „one“ kao pisci, ali odlučuju „one“ kao čitaoci. One često odaberu iste autore koje će čitati bez obzira na to da li su „oni“ ili „one“ koje su to napisale. Zovu se bukstagramerke. To je nova profesija, a iznedrile su ih mreže, i pokazuje da je važno šta će reći „one“, nebitno da li je pisao „on“ ili „ona“.
PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 30. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
