U poznu jesen 1961. godine, Ivo Andrić je, šetajući po stanu, brusio svoju besedu „O priči i pričanju“ kojom će se za nekoliko dana u Stokholmu zahvaliti Švedskoj akademiji na najvećem knijževnom priznanju koje će mu dodeliti.
Tih dana, kroz poslednje pripreme pred Andrićev put prolazi i tadašnji državni vrh, kojem je dodela Nobelove nagrade za književnost ništa manje važna nego samom laureatu. Bila je to prilika da se ugled Jugoslavije u svetu, posebno zapadnom, podigne na viši nivo, pa su tokom opsežnih protokolarnih priprema za ceremoniju u švedskoj prestonici, čelnici tadašnje države morali da se, između ostalog, pozabave i jednom knjigom koja je tih dana izlazila na drugom kraju sveta.
U pitanju, međutim, nije bilo štivo dobitnika Nobelove nagrade, već autora čije se pisanje poslednjih godina oštro protivilo aktuelnoj političkoj matrici SFRJ, a koje se potencijalno moglo dovesti u vezu sa Andrićem. Šesta epizoda RTS-ove serije „Nobelovac“, delom se bavi dešavanjima iz tih dana.
Pred sam put u Švedsku, Andrića na razgovor poziva Savezni sekretar za inostrane poslove Koča Popović. Nakon što su utanačili diplomatske obaveze koje će pisac imati na putu i po povratku u Jugoslaviju, Popović nobelovcu skreće pažnju na knjigu Milovana Đilasa „Razgovori sa Staljinom“ koju u Njujorku baš tih dana objavljuje isti izdavač koji u SAD potpisuje i dela Ive Andrića.
U „veoma napetoj političkoj situaciji“, kako to u seriji objašnjava lik Koče Popovića, činjenica da će se u Njujork tajmsovom „Book review“ pronaći odlomci Adrićeve alegorije „Prokleta avlija“, u danima kada u istom gradu i iz iste izdavačke kuće izlaze memoari jugoslovenskog disidenta, mogla bi da bude posebno nezgodna.
„Ukoliko zapadni novinari budu pitali nešto u vezi sa Đilasom, dovoljno je reći da, koliko vi znate, on slobodno šeta Beogradom“, dobio je instrukcije Andrić u seriji „Nobelovac“.
Đilasovi „Razgovori sa Staljinom“ objavljeni krajem 1961. godine, sastoje se iz niza zapisa koji su nastali tokom nekoliko diplomatskih poseta Moskvi i sastanaka sa vođom Sovjetskog saveza za vreme i nakon rata. Kroz knjigu se provlače mnoga imena tadašnjeg političkog i vojnog vrha dveju zemalja poput Tita, Rankovića, Kardelja, Molotova, Hrušćova i drugih.
Kako knjiga odmiče, Đilasov stav prema Staljinu i Sovjetskom savezu se drastično menja. Od blagog divljenja pre rata, preko kritika na ponašanje crvenoarmejaca tokom i nakon operacija u Jugoslaviji, pa sve do sukoba sa Informbiroom nakon kojeg šezdesetih godina Đilas Staljina naziva monstrumom.
Zapadni mediji su se, kao što su to i pretpostavili iz vrha Saveza komunista, sa posebnom pažnjom bavili Đilasoim memoarima o SSSR-u. Britanski pisac i književni kritičar Edvard Krankšo je u Gardijanovom „Observeru“ pisao kako redovi Milovana Đilasa više od bilo čega otkrivaju ne samo o Staljinu, nego i o čitavoj „političkoj sovjetskoj areni“.
„Po prvi put, jedan prvoklasni komunistički političar koji je kao takav opušteno i iza zavesa razgovarao sa Staljinom i njegovim kreaturama, piše o tome šta je video i čuo kao ljudsko biće. On ne osuđuje Staljina, nego radi nešto mnogo opasnije – pomaže nam da ga razumemo“, piše Krankšo.
Škotski list The Scotsman piše da će o Đilasovom delu istoričari raspravljati godinama. Istina, nisu mnogo pogrešili.
„On piše tako da se čitaocu ureže svaka scena u memoriju, što je najveći značaj njegovog pisanja“, pisalo je u The Scotsman.
„Klasik koji doprinosi velikim kontroverzama vezanim za odnos socijalizma i slobode“, pisalo je i u Tribjun Čikagu.
Knjiga nije naišla na dobar odziv kod levičara u svetu, čak ni kod onih u SAD. Radničke novine iz Čikaga Daily Worker oštro su kritikovali Đilasovo pisanje.
„Tvrdnja autora da je pri izradi ove pompezne rasprave on bio vođen unutrašnjim motivima da ‘ništa ne ostavi nedorečeno, jer to što kaže može biti od značaja za one koji pišu istoriju’, pretenciozan je i smešan kao i sama knjiga“, pisali su oni.
U Jugoslaviju je knjiga, kako je makar prikazano u seriji, stigla „tajnim kanalima“ u ruke zvaničnika inostranih poslova. Uprkos raskolu SSSR i SFRJ koji tada još uvek nije bio razrešen, knjiga se, kao i sve što je Đilas pisao, smatrala nepodobnom i sve do 1990. godine nije štampana na našim jezicima.