Još onom epizodnom ulogom, 1998. godine, u filmu „Lajanje na zvezde“, Tihomir Stanić zapečatio je ulogu Iva Andrića. U tih nekoliko minuta pojavljivanja na platnu, na vidikovcu Kalemagdana ispod Pobednika, glumac kao da nije ostavio prostora za neke nove umetnike da se makar i oprobaju u ulozi našeg jedinog nobelovca.
Bez obzira na to što je Stanić tada imao „samo“ 35 godina, a Andrić 69, upečatljiva sličnost donela mu je opet istu ulogu, 22 godine kasnije, u filmu „Proleće na poslednjem jezeru“. Tako je Tihomir Stanić, u filmu koji govori o životu Iva Andrića za vreme njegovog ambasadorskog aranžmana, te 2020. godine učvrstio ulogu koja mu pripada.
I da, jeste Tihomir Stanić i koautor i režiser i producent nove RTS-ove serije „Nobelovac“, samim tim nije iznenađujuće što upravo on tumači lik Iva Andrića, ali teško bi bilo zamisliti bilo koga drugog u toj ulozi.
Fizički izgled i sličnost svakako je doprineo stapanju Tihomira Stanića sa ulogom Iva Andrića, ali u „Nobelovcu“ on je mnogo više od te sličnosti. Pored istih, crnih, kockastih naočara za vid, odela ispod kojeg je uvek bela košulja sa kravatom i začešljane frizure, Stanić u ovom televizijskom ostvarenju ima i Andrićevo držanje, i njegove pokrete i grimase.
Kada sedi prekršenih nogu skoro na ivici fotelje, naspram novinara, spuštenih ruku dok su mu šake spojene, i na trenutak, kao pod utiskom neke nervoze, pomera prste, gotovo je identičan. I uspeo je da iznese tu zatečenost, vidljivu u pogledu, koja je Andrića presekla, vestima da je dobitnik Nobelove nagrade, i koja ga je podtsakla na preispitivanje i analiziranje odluka iz prošlosti.
Serija na momente daje utisak pozorišne predstave, zbog glasnog izgovaranja tekstova i pomale ukočenosti nekih glumaca. Ali čini se da Milivoju Obradoviću, barem zasad, poprilično dobro leži uloga Milovana Đilasa. Deluje prilično sigurno i prirodno. Uloga glasnog, odsečnog čoveka čvrstih stavova, Radovana Zogovića pripala je Petru Novakoviću, dok lik Isidore Sekulić tumači Aleksandra Pleskonjić Ilić. Prvi „red“ kastinga zaokružuju Selma Alispahić kao Milica Babić, najveća ljubav našeg nobelovca, i Branka Petrić kao njena majka. Svetozar Cvetković se nakratko pojavio kao Aleksandar Vučo, dok je bučan hod Miroslava Krleže ispratio Damir Lončar.
“Aleksandru Pleskonjić koja igra Isidoru Sekulić, veliki autoritet u Andrićevom životu, ja sam upoznao još onomad dok sam bio na prijemnom ispitu za glumu a ona je bila druga, treća godina… Aleksandra je privatno ogroman autoritet za mene i dan-danas. Rodoljuba Čolakovića koji je u vreme dok se događa naša serija bio jedan od najintimnijih Andrićevih prijatelja igra Vladan Gajović, jedan od mojih zaista najboljih prijatelja u životu. Te neke tanane nijanse su čini mi se doprinele seriji. Jako sam zadovoljan kako smo posle mnogo razmišljanja pronašli Selmu Alispahić koja ima jedan ne samo snažan glumački i profesionalan autoritet nego ona ima jednu vrstu intelektualnog i senzibilnog razmišljanja o svetu i čini mi se da smo u toj delikatnoj odluci ko je Milica Babić napravili pravi izbor,” ispričao je Tihomir Stanić, za hrvatski portal „Telegram“, o tome kako su doneli odluku po pitanju kastinga.
U ove prve dve epizode, koje smo imali priliku da gledamo na prvom programu RTS-a, autori serije upoznaju nas, paralelno, sa Andrićem iz 1961. – onaj momenat kad se saznaje da je upravo on dobitnik Nobelove nagrade, kada je pisac uplašen da će „svi bolje znati ko je on od njega samog“ – i sa Andrićem iz 1944, u trenutku oslobođenja Beograda, redovnog proveravanja prošlosti i čistki nepodobnih ljudi, i naravno osnivanja novog Udruženja književnika.
Prva epizoda daje istorijski kontekst, pa je zato malo usporena, monotona, donekle i suvoparna za razliku od naredne. Ta je već dinamičnija: Andrić ne izgleda više toliko zbunjeno, jasniji nam je njegov lik, više ga čujemo. Bude i poneki duhovit dijalog…
Enterijeru je posvećeno dosta pažnje. Na prvu to vidimo kroz mnogobrojne miljee, raznih oblika, koji su dekor skoro svakom stolu u seriji, ali i kroz ne tako uočljive sitnice kao što je onaj veliki, stari i zastrašujući špric kojim kućna medicinska sestra treba da ubrizga injekciju Andriću.
Prema rečima glumca Tihomira Stanića, scenario za seriju pripremali su punih sedam godina. Kao materijal, kako navodi koscenaristkinja Jelena Mijović, koristili su „razne biografije, intervjue, sačuvana pisma, takođe sveske koje Zadužbina Ive Andrića velikim delom i objavila, potom knjigu Žanete Đukić Perišić koja se bavi i odnosom Andrićevog privatnog života i likova iz njegovih dela, ali takođe i poslednju knjigu, ’Nebo nad Beogradom’, o periodu koji je Andrić proveo u Beogradu“.
Pripreme su bile temeljne. Pa je tako, simbolično, pesma odjavne špice, stara sevdalinka „Kad ja pođoh na Bembašu“.
Ova pesma bila je tog 10. decembra 1961. godine muzički ukras na glamuroznom banketu u Zlatnoj sali Gradske kuće u Stokholmu, pre nego što je u Andrićeve ruke uručena Nobelova nagrada. Piše na po nekim portalima da će vas „prave Sarajlije“ ispraviti – nije Benbaša nego Bentbaša, jer bent na turskom znači brana. I baš tu, na Benbaši, postojala je ćuprija koju je izgradio Omer Paša Latas, ona „neuhvatljiva“ ličnost iz Andrićevog nedovršenog romana.
A nisu previše omašili ni prilikom izbora pratećih melodija u pozadini, koje su vrlo verodostojno ispratile neke scene. Onda kad Andrić leži u krevetu bolestan, dok je pored njega Marija, njegova buduća supruga, a na stočiću ispred njih vaza sa žutim cvećem koje je ona donela u znak pažnje, mirnu scenu prekida Kaja, koja ljutito otvara vrata i svojim poslužavnikom obara sve sa stola, dok dinamična muzika u pozadini svojim ritmom prati svaki brzi popkret te scene.
Kad na maglovitoj železničkoj stanici Marija dočekuje svog muža koji se vraća iz logora, muzika je tragična i doprinosi da scenu doživimo još jače i emotivnije. Onda kad Marija saopštava Andriću da ipak mora da ostane uz svog muža, koji kao i da nije živ nakon preživelih užasa logora, i dok dolaze do saznanja da ih potencijalno prate, pod zelenilom prirode melodije muzike u pozadini su duboke, grube, teške i oštre isto koliko i izgovorene reči u tom trenutku.
Kreatori serije se jasno drže svih istorijskih činjenica, ali isto tako razvijaju neke detalja prema sopstvenoj umetničkoj slobodi.
„Gde god smo našli neki detalj u nečijoj izjavi, u nekom dokumentu, to smo razvijali dalje“, navela je koscenaristkinja Jelena Mijović. Pa tako, nakon vesti da je Andrić dobitnik Nobelove nagrade za vreme novinarske opsade njegove kuće, nakon što je završio jedan, od mnogobrojnih, /snimani intervju prilazi mu Dobrica Ćosić koji mu traži potpis na prvo izdanje romana „Na Drini ćuprija“.
I baš u tom trenutku snimatelj gasi kameru i pakuje opremu.
Tagovi
