Na obroncima Kalemegdana, sa panoramskim pogledom na Beograd, smeštena je opservatorija Astronomskog društva „Ruđer Bošković” (ADRB). Pored terase koja je prilagođena teleskopskim posmatranjima, Dizdareva kula ima nekoliko kancelarija i podrum adaptiran u učionicu. Posle adaptacije, sa svojim Carl Ziess-ovim 110/2030mm refraktorom koji koristi kao glavni instrument još od šezdesetih godina prošlog veka, Kula je postala Narodna opservatorija Beograda i sinonim jedinog beogradskog astronomskog društva.
Sa terase Kule pruža se pogled na još jednu, vrlo upečatljivu građevinu koja takođe pripada ADRB. Iako kupolasti krov sa staklenim ispupčenjima podseća na kreativnu retro-futurističku arhitektonsku viziju, ovaj objekat je prvobitno izgrađen kao tursko kupatilo verovatno u periodu nakon predaje ključeva Beogradske tvrđave Knezu Mihailu 1867. godine. To što je u njega smešten Zeiss-ov planetarijuski projektor iz šezdesetih godina deluje potpuno usklađeno sa njegovom neobičnom estetikom, te on često na posetioce ostavlja utisak da je baš za tu namenu građen. Tako se vrlo često mogu čuti pitanja na primer o tome koja je uloga staklenih prozorčića odnosno svetlarnika u planetarijumskoj projekciji i da li se kroz njih može posmatrati teleskopom.
Mesto životnih prekretnica
Kula i planetarijum čine gravitacioni centar ovog društva sa dugom istorijom, osnovanog još davne 1934. godine. Glavne aktivnosti društva usmerene su na popularizaciju astronomije i prirodnih nauka, posmatračke astronomsko-amaterske aktivnosti i izdavaštvo knjiga i časopisa o astronomiji. Predavanja u planetarijumu prilagođena su opštoj publici i osmišljena tako da zainteresuju decu i odrasle za nauku. U odzvanjanju kupole orijentalnog turskog kupatila i mehanički zvuk okretanja planetarijumskog projektora, oduvek se mogla čuti opčinjavajuća priča iz grla mnogobrojnih harizmatičnih govornika, renomiranih naučnika i informisanih entuzijasta za nauku. Teleskopska posmatranja na terasi Narodne opservatoriji po pravilu su vodili članovi društva koji su položili kurs opšte astronomije i stekli zvanje stručnih saradnika. Ova posmatranja prilagođena su uslovima slabe vidljivosti iz centra grada, a pre svega imaju za cilj informisanje radoznalih posetilaca, često i slučajnih prolaznika.
Bez ikakve sumnje se može reći da ADRB neretko igra ulogu životne prekretnica mnogima koji čak i slučajno ušetaju u njegove prostorije. Generacije astronoma i ljubitelja astronomije svedoče o tome da su došavši na ovo mesto zauvek ostali povezani sa noćnim nebom. Neki srednjoškolci bi, potaknuti ovim novim horizontima saznanja, otišli na studije astronomije u zemlji ili inostranstvu i izgubili kontakt sa društvom. Ostali bi odlučili da se okrenu drugim profesijama, zadržavši astronomiju kao najdragoceniji hobi. Ti drugi su upravo oni koji bi postali najpre verni članovi, a onda vrlo aktivni stručni saradnici društva, godinama posvećujući svoje vikende volonterskom radu na Kuli, strpljivo usmeravajući teleskop na nebeske objekte i pričajući zanimljive naučne priče posetiocima Narodne opservatorije. Tako je ADRB izvestan perpetuum-mobile za popularizaciju astronomije – oni koji su inspirisani ostaju tu da svoju inspiraciju prenesu dalje. I tako se društvo oduvek ponosilo ovom lančanom reakcijom koja je prenošena generacijama, svetlom koje se nikada nije ugasilo.
Kroz teška vremena
Ali na žalost, poslednjih petnaestak godina delovalo je kao da to svetlo samo tinja, odnosno kao da se na Kuli nije desila smena generacija mladih entuzijasta. Tome je pre svega doprinela promena zakona o finansiranju udruženja građana 2010. godine, dovevši do otpuštanja stalno zaposlenih astronoma i astrofizičara koji su bili predavači u planetarijumu, urednici časopisa „Vasiona” i organizatori aktivnosti na opservatoriji i u društvu. U takvim okolnostima, izdržavajući se samo od neznatnih sredstava koja donosi prodaja ulaznica simbolične cene za opservatoriju i planetarijum, ova vrlo složena, robusna i logistički zahtevna organizacija na udarnom mestu u Beogradu bila je na aparatima za održavanje pulsa.
Kakav takav puls održao je pre svega verni višedecenijski sekretar ADRB u penziji, mnogima poznati Milan Jeličić, čovek vedrog duha, uvek spreman da ispali duhovitu opasku posetiocima i tako razvedri po nekad sumornu atmosferu u tom periodu post-apokaliptične Kule. U prostorijama je vladala tišina koju bi tek po nekad prekinulo škripanje parketa pod koracima posetilaca, ali on je uvek bio tu da ih dočeka, uprkos tome što nekoliko godine pred penziju nije primao platu za svoj rad. Veliki doprinos ovom kontinuitetu rada društva u najtežem periodu nesumnjivo je došao i od strane Branka Simonovića, velikog ljubitelja prirodnih nauka i entuzijaste za astronomiju koji je radio kao jedini predavač i demonstrator na teleskopu skoro čitavu deceniju, kada su svi ostali iz njegove generacije stručnih saradnika odavno otišli i posvetili se svojim karijerama u drugim oblastima. Ipak, pored svih napora i altruizma koji su ova dvojica ljudi demonstrirali, radeći bez adekvatne materijalne naknade, oni ni izdaleka nisu bili dovoljni za funkcionisanje vrlo zahtevne organizacije kakva je ADRB. Sablasna tišina, prostorije zatrpane delovima opreme, memla i patina, postali su obeležje ovog društva koje je delovalo kao da tone u spor i bolan zaborav.
Novi početak
Međutim, na veliko iznenađenje svih nas koji smo izgleda odavno „digli ruke” od Kule, upravo se u poslednje dve godine tamo počelo nešto dešavati. Ako sada uđete, prvo što se može primetiti je sveže ishoblovan i prelakiran parket na svim spratovima. Ako zađete u prostorije, primetićete da su raščišćene, neke i čak i renovirane. Na terasi je postavljena All Sky kamera sa Astronomske opservatorije u Beogradu, a Karl Zeiss-ov refraktor kompletno je restauriran. Što je najvažnije, ako dođete petkom i subotom, neko novo lice će vas dočekati na terasi uz teleskop. Iz učionice ćete čuti glasove mladih ljudi koji prave sastanke, dogovaraju se oko tekućih stvari, dele zaduženja: ko sprema sledeće predavanje u planetarijumu; ko ažurira društvene mreže ove nedelje; ko organizuje krečenje fasade planetarijuma…
Kako je moguće da se za relativno kratko vreme desio takav preobražaj koji je ponovo oživeo Kulu? Kao što to često biva, nesumnjivo je presudnu ulogu odigrao napor pojedinca koji je društvu pristupio sa svežom, rasterećenom perspektivom i elanom. Ličnim primerom, ni malo sebe ne štedeći, pokrenuo je lavinu promena i ubrzo se oko njega stvorila kritična masa istomišljenika koji su se tom talasu pridružili. U pitanju je astronomski entuzijasta, Dr Branislav Rovčanin, hirurg Klinike za endokrinu hirurgiju u Kliničkom centru Srbije i profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu.
Pored svih obaveza i odgovornosti koje nam je jasno da njegova profesija nosi, ne uplićući se previše u narative iz prošlosti društva i pokušaje identifikovanja „krivca” za zatečeno stanje, on je prešao odmah na dela. Počeo je od raščišćavanja prostorija od stihijski nagomilanih stvari do čega je dovela višegodišnja disperzija odgovornosti na svim nivoima hijerarhije društva. Baveći se jednom po jednom prostorijom, njegovi vikendi su se sveli na nošenje teških komada metala i drugih nepotrebnih predmeta od Dizdareve kule do najbližeg kontejnera. U svojoj selekciji korisnih među beskorisnim stvarima donosio je nesumnjivo dobre odluke, te je sa velikim poštovanjem pristupio predmetima od značaja za društvo. Tako su do izražaja došli do tada zanemareni astronomski časovnik marke Riefler, Danićev radio aparat, teodolit i svedočanstvo iz 1936. godine o učlanjenju našeg društva u Francusko astronomsko društvo.
Polavekovnom najvernijem članu društva, starom dobrom Zeiss-ovom refraktoru, takođe je pristupio sa dužnim poštovanjem. Nakon što ga je rastavio na najsitnije delove koje je jedan po jedan restaurirao, sa pažnjom i hirurškom preciznošću kakva dolikuje njegovoj profesiji ponovo ga je sastavio i tako udahnuo novi život ovom veteranu. Teleskop je zadržao svoj izgled i pouzdanu funkcionalnost kakvu samo analogna tehnologija ima, ali mu je sada objektiv čist, kočnice podmazane, a zupčanici za fina pomeranja po rektascenziji i deklinaciji precizni i bez praznog hoda.
Zajedno dalje
Ovi poduhvati Branislava bili su gotovo sizifovski, bez očiglednih naznaka da će imati nekog dugoročnog smisla. Međutim, mladi student hemije i saradnik društva, Ivan Ćurić, prepoznao je napore i podržao Branislava u njegovoj misiji, pridruživši mu se u svim poslovima. Ivan je sada vrlo aktivan saradnik i ističe se kao najangažovaniji predavač u planetarijumu i demonstrator na teleskopu, radeći volonterski od samog početka. A teško je zamisliti da bi njihove intervencije bile moguće da nisu naišli na podršku jedinog čoveka sa neprekinutim kontinuitetom rada na Kuli od skoro pola veka, uvek prisutnom sekretaru društva Milanu Jeličiću.
I kako se do sada tradicionalno dešavalo, drugi ljudi su dolazili na predavanja u planetarijumu koja su Branislav i Ivan držali. To ih je zainteresovalo da dođu i na posmatranje na opservatoriju, a Branislav i Ivan su ih svaki put dočekali uz dobrodošlicu. Inspirisani astronomijom i dobrom atmosferom na koju su naišli na Kuli, dobili su motivaciju da se i sami uključe i daju svoj doprinos radu društva. Pokrenuti svojom novom fascinacijom, poželeli su da to oduševljenje prenesu dalje, i tako se pokrenuo gorepomenuti ADRB perpetuum-mobile i sadašnje društvo naraslo je na petnaestak aktivnih saradnika, uglavnom studenata tehničkih i fakulteta i fakulteta prirodnih nauka.
Pored tekućeg renoviranja fasada i prostorija opservatorije i planetarijuma koje se odvija po fazama, kao i restauriranja postojećih i nabavke novih posmatračkih instrumenata, društvo se trenutno može pohvaliti velikim rastom popularnosti redovnih aktivnosti kao što su predavanja u planetarijumu i javna posmatranja teleskopom na Narodnoj opservatoriji petkom i subotom. Taj porast vidljivosti u javnosti može se pripisati ne samo velikom entuzijazmu i trudu ovih mladih ljudi koji su u ove već ustaljene šeme rada društva uneli novi elan, već i njihovom trudu da te aktivnosti proprate i ispromovišu na društvenim mrežama.
Spektar se širi
A tu su i aktivnosti koje ne spadaju u domen redovnih, već odavno utabanih staza ADRB, već predstavljaju potpunu novinu i tako proširuju spektar ne samo delatnosti usmerene na popularizacije nauke kao glavnog resora ADRB, već čine direktan doprinos nauci. Tako se u ovom momentu društvo može pohvaliti u učešćem u nekoliko međunarodnih projekata među kojima je Međunarodna mreža za pronalaženja asteroida (International Asteroid Search Campaign) preko remote teleskopa Pan-STARRS. Analizirajući fotografije po tačno utvđenim standardima, nakon ponovoljenih provera utvrđeno je da su saradnici identifikovali čak četiri potpuno nova asteroida. Simbolično, odlučili su da ih nazovu u čast društva tako da je svaki asteroid kao prefiks dobio akronim ARB uz numerički niz.
Tu je i All Sky kamera koja je postavljena na terasu u saradnji sa Astronomskom opservatorijom u Beogradu koja 24 časa snima 360 stepeni nebeskog svoda, tako koristeći prednost koju lokacija Narodne opservatorije ima u odnosu na drvećem zaklonjeni horizont na Zvezdari. Takođe, novoj opremi se može dodati i merač svetlosnog zagađenja (Sky Quality Meter), automatizovana meteorološka stanica i detektor kosmičkog zračenja. Navedeni instrumenti su svi integrisani u svetske mreže za praćenje navedenih parametara.
Planovi revitalizacije društva se ne završavaju na tome. Najmanje jednom mesečno se ova ekipa koja dnevno razmeni prgršt poruka na zajedničkoj Viber grupi okupi u kompletnom sastavu u učionici Kule. Tu se u prijatnoj atmosferi neformalnog sastanka ćaska o tekućim poslovima i projektima, prave planovi smena rada u planetarijumu i na opservatoriji, razmenjuju iskustva i ideje za dalje poduhvate. Trenutno je u toku renoviranje fasade planetarijuma koje teče po planu, a za ovo leto se priprema i nekoliko „radnih akcija” gde će saradnici rešiti problem vlage koja nagriza zidove učionice Kule.
Priča o novinama u ADRB svakako je važna stavka u obnovi ove renomirane institucije za popularizaciju astronomije u Srbiji, i sigurno je tek početak njene nove inkarnacije. Ali priča je značajna još iz jednog razloga. Gotovo se nameće potreba da se revitalizacija ovog astronomskog društva posmatra kao mustra za grupnu dinamiku uopšte, i da se izvuku pouke koje su možda primenjive na druge organizacije i zajednice, a možda i na širi društveni kontekst. Može se zaključiti da je od suštinske važnosti za svaku obnovu ne trošiti energiju na analizu prošlosti i jalove pokušaje dešifrovanja nepisane hijerarhije koja postoji u svakoj ljudskoj zajednici. Takva seciranja ne doprinose pomeranju sa mrtve tačke u koje društva često dospevaju baš time što ovakvi obrasci prevladaju. Umesto toga, treba sagledati samo vidljivo zatečeno stanje i baciti se na posao da se iz tog stanja izvuče najbolje što je u datom momentu moguće, upravo da bi se cela stvar pomakla sa te mrtve tačke. Takvom nesebičnom poduhvatu teško da će bilo ko želeti i moći da stane na put. Više je verovatno da će se jednostavno pridružiti i pokrenuti lavinu promena.