Pedesetdvogodišnji Marko Z., nazovimo ga tako, već pola godine redovno svraća u kancelariju Inicijative A 11. On je predsednik sindikata u jednoj privatnoj građevinskoj firmi u kojoj poslodavac vrši pritisak na zaposlene da se ne učlanjuju u sindikat.
I Eminu F., recimo da se i ona tako zove, dugo poznajemo. Živi u socijalnom stanu na obodu Beograda, sa četvoro dece. Jedna je od nekoliko stotina stanara socijalnih stanova koji moraju da plaćaju porez na socijalni stan, faktički porez na siromaštvo.
Svraćaju i ljudi koji primaju socijalnu pomoć, imaju probleme u ostvarivanju prava iz radnog odnosa, ljudi koji nemaju lične karte ni zdravstvene knjižice, ne mogu da dobiju socijalnu pomoć…
Kod nas dolaze ljudi koji imaju teškoća da ostvare svoja ekonomska i socijalna prava.
A to su pravo na rad, na obrazovanje, na zdravlje, na stanovanje i na socijalnu zaštitu, onda kada ste ugroženi.
Namerno ističem o kojim pravima je reč jer sam primetila da ljudi ne raspoznaju tako lako svoja prava. Nekada čak i ne razumeju da im ta prava pripadaju i da država mora da ih garantuje, štiti i unapređuje.
Odnedavno, građani Srbije imaju mogućnost da zaštitu ovih svojih prava potraže na međunarodnom nivou, pred Komitetom UN za ekonomska, socijalna i kulturna prava, jer je Skupština Srbije krajem septembra ratifikovala Opcioni protokol uz Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, ugovor koji nam to omogućava. Zbog toga ponekad kažemo da sada imamo i „Strazbur“ za ekonomska i socijalna prava, iako Komitet nije sud, ali jeste prilika da povrede ovih prava dobiju međunarodnu pažnju i procenu situacije.
Mi u Inicijativi A11 smo i jedna mala pravna klinika za ekonomska i socijalna prava i pružamo podršku i pravne savete građanima koji se nađu u ovakvoj nevolji. Pet godina unazad smo se zalagali za to da Srbija ratifikuje pominjani Opcioni protokol i zadovoljni smo što sada imamo opciju za to da pravnu zaštitu za građane potražimo i izvan pravnog sistema Srbije.
To je, nekad, jedina opcija.
Tagovi
