Iako časopis za intelektualnu elitu, kako vole da ga nazivaju, jedno vreme nije izlazio uz Nedeljnik, čitaoci su nastavili redovno da se interesuju za njega. A to što su ga, nakon što smo ponovo počeli da ga objavljujemo uz naš magazin, zdušno prihvatili, govori nam da su kao dobru naviku usvojili čitanje najaktuelnijih svetskih političkih zbivanja koje njegovi autori pripremaju svakog meseca.

Mond diplomatik na srpskom ponovo izlazi uz Nedeljnik, i to u elektronskom izdanju. Osim što možete čitati o najnovijim događajima koji menjaju stanje sveta, Mond ima čitavu arhivuprethodnih brojeva, koje kao pretplatnici možete otvoriti.

Stigao je novi broj Mond diplomatika na srpskom! Prelistajte januarsko izdanje i informišite se o onome što se dešava u svetu. Kritički i uz drugačije gledište.

Sirija, godine nulte posle diktature

Sve ratove jednom zameni mir. Rat koji je razarao Siriju od 2011. godine dostigao je privremeni završetak padom režima koji je bio na vlasti od 1970. godine. Turska se nameće kao veliki pobednik ovog preokreta, dok pasivnost međunarodnih saveznika svrgnutog režima (na čelu s Rusijom i Iranom) otvara brojna pitanja. Nova vlast u Damasku, koja tvrdi da sprovodi ideološko preusmeravanje, pokušava da dokaže da se distancirala od džihadizma.

„Hvala Bogu, tiranin je pobegao!“ Tokom noći između 7. i 8. decembra, ova glasina proširila se arapskim društvenim mrežama, čak i pre nego što su je sirijski zvaničnici potvrdili. Predsednik Bašar al-Asad napustio je zemlju i otišao na nepoznatu destinaciju – kasnije će se saznati da je to Moskva. Tokom nekoliko sati, oprez i skepticizam borili su se s euforijom, iako su već kružili snimci na kojima se vidi trijumfalno napredovanje vojnika Sirijske nacionalne armije (SNA) u predgrađima glavnog grada. Ova armija, zajedno sa organizacijom Hajat Tahrir al-Šam (HTŠ, Organizacija za oslobođenje Levanta), bila je ključna u svrgavanju Asada.

Alternativa za Nemačku popunjava politički vakuum

Opsednute institucionalnim oblicimа politike, tradicionalne nemačke partije zapostavile su mrežu udruženja i aktivističkih pokreta koji su ranije okupljali omladinu u manjim gradovima na istoku zemlje. Tu prazninu sve više popunjava ekstremna desnica, koja mladima nudi svoj virilistički ili muževni rasizam zapakovan tako da se pojavljuje kao privlačna i buntovnička ideologija.

U očima Alternative za Nemačku (Alternative für Deutschland ili AfD), 2024. godina ostaće upamćena kao izuzetno uspešna. Na izborima za Evropski parlament u junu, ova ekstremno desničarska partija, osnovana 2013. godine, osvojila je 15,9% glasova, postavši druga najjača politička snaga u Nemačkoj, iza Hrišćansko-demokratske unije (CDU). Još upečatljiviji su rezultati postignuti na regionalnim izborima u septembru, održanim u tri istočne nemačke pokrajine, koji su uzdrmali političke štabove: 29,2% u Brandenburgu, gde je Alternativa za Nemačku (AfD) zauzela drugo mesto iza Socijaldemokratske partije (SPD) sa 30,9%; 30,6% u Saksoniji, odmah iza CDU-a sa 31,9%; i 32,8%, što je prvo mesto u Tiringiji. Prvi put od završetka Drugog svetskog rata, jedna ekstremno desničarska partija ima većinu u regionalnom parlamentu u Nemačkoj. Iako će „republikanski front“ — Brandmauer, ili „protipožarni zid“ — sprečiti AfD da formira vladu, partija će imati dovoljno poslanika za blokiranje odluka, što će njen lider u Tiringiji, Bjern Heke, svakako koristiti.

Netanjahu i lekcije iz Srebrenice

Dana 21. novembra, Međunarodni krivični sud (MKS) izdao je naloge za hapšenje Benjamina Netanjahua i Joava Galanta zbog ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti. Već u januaru 2024. godine, Međunarodni sud pravde (MSP) zatražio je od izraelskih zvaničnika da preduzmu privremene mere kako bi ispunili svoje obaveze u skladu sa Konvencijom o genocidu u Gazi. Od Srebrenice naovamo, pravni okviri za ovakve postupke postali su jasnije definisani.

Dana 11. novembra, međunarodne sudije u Hagu objavile su pismo Radislava Krstića, bivšeg general-majora Vojske Republike Srpske (VRS). Kao deo molbe za uslovno puštanje na slobodu, bivši komandant Drinskog korpusa prvi put je priznao zločine koje je ranije negirao: „Utvrđeno je da su snage vojske kojoj sam pripadao počinile genocid nad Muslimanima Bosne u Srebrenici u julu 1995. godine, da sam pomagao i podržavao genocid znajući da su neki članovi glavnog štaba imali tu nameru“.

Ko postavlja standarde, Peking ili Vašington?

Ako je artiljerija trenutno i zatihnula, sukob između Kine i SAD-a još uvek besni u medijima, unutar međunarodnih ustanova i u diplomatskim krugovima. Međutim, iako mnogo diskretnije, sukob se širi i oko stvaranja normi, koje određuju međunarodnu prodaju i njenu budućnost.

Infrastrukture dugotrajno preobražavaju prostor. Ovo važi podjednako za fizičke infrastrukture koliko i za njihove manje vidljive srodnike, tehničke infrastrukture. Poput brana i puteva, norme i propisi razvijeni na nacionalnom nivou olakšavaju međunarodne transakcije i pomažu vođenju prekogranične trgovine. U Francuskoj je za to zaduženo Francusko udruženje za standardizaciju (Afnor), dok je na evropskom nivou za to zadužen Evropski komitet za standardizaciju (CEN), kao i Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO). Pored toga, u ekonomiji organizovanoj u globalnim lancima vrednosti, postavljanje normi omogućava vodećim kompanijama da standardizacijom proizvoda odrede šta će dobavljači proizvoditi, a standardizacijom procesa na koji način će proizvoditi. Kao što je Verner fon Simens već istakao u 19. veku, „ko reguliše norme, taj kontroliše tržište“. Globalni uspeh kompanije koju je osnovao potvrđuje ispravnost mišljenja ovog velikog nemačkog industrijalca. Isto važi i za savremenu Kinu: od svog 13. petogodišnjeg plana, 2016. godine, ova država najavila je svoj cilj da zauzme prvo mesto u stvaranju međunardonih standarda.