Znate svi one prepirke oko toga koji grad u Srbiji je najlepši. Prednjači tu uglavnom nekoliko njih, ali je Novi Sad najčešće na pijedestalu. Lep, kulturan, spor, ali na neki poseban način, samo Novosađanima znan. Šarmantan je, romantičan, opčini vas tako lako.
Samo što danas nije takav, i ne znam da li će ponovo biti. Danas je Novi Sad zavijen u tugu, sumoran, siv, svestan svih pitanja koje su juče postavljali Novosađani i svi koji su bili uz Novosađane, i još svesniji da odgovori na ta pitanja postoje.
Da li je pad nadstrešnice bio zločin ili tragedija? I jedno i drugo. I podsetnik na to kakvi smo. Dok su žrtve još uvek ležale pod ruševinama, nije bilo vreme da prebacujemo loptu odgovornosti. Nije bilo vreme za saopštenja za javnost, a sva su ličila jedno na drugo: „Nisam ja kriv, neko drugi je“.
Ne postoji „pravi ugao“ za pisanje o svemu što se desilo. Pravi ugao je bio onaj u kome se ovakve stvari ne dešavaju. Pravi ugao je onaj u kom ne krenete na posao, u školu, u kom ne trčite na autobus da biste što pre stigli kući da zagrlite majku, a umesto toga vam se obruši se krov na glavu. Pravi ugao je onaj u kom Novi Sad sija zato što je lep, a ne zato što gore sveće ljudima koji više nisu sa nama.
Ispred zgrade Železniče stanice uglavnom je gužva oko podneva. Pogotovo petkom. Jer je tu stanica za prigradske autobuse. Okretnica za gradske. Stanica za međumesni saobraćaj. Taksi stajalište. Ali nikada nije bilo samo to. Kao što nijedna druga stanica nikada nije bila samo stanica.
More ljudi svakoga dana prolazilo je ispod te nadstrešnice. Bake iz okolnih mesta dolazile su na pijacu u Novi Sad, pa su pod nadstrešnicom sedele čekajući prigradski autobus žureći kući da počnu spremanje rinflajša i gomboca. Đaci su nestrpljivo čekali autobuse ne bi li se što pre vratili iz škole. Ispod nadstrešnice su svakoga dana sedele majke sa decom.
Ispod nadstrešnice bih sela svaki put kada stignem pola sata ranije na stanicu. Uglavnom sam sa te strane čekala voz i čitala knjigu, jer je uvek bilo više sunca nego na peronima. Ispod nadstrešnice, pored Stare Lokomotive, ljudi su prvi put poljubili, zaljubili, plakali, smejali se.
Ne smeju se danas oni koji su, neodvršenu stanicu otvarali dva puta, oni koji su se hvalili svojim uspesima, oni koji dan i noć nisu silazili sa naslovnih strana. Oni koji grade i tunel na Fruškoj gori, ko će smeti sutradan njime da prođe? A najmanje se smeje narod.
Novi Sad je danas pust, iako je pun ljudi. Vlada sablasna tišina, iako je bučno. Vlada tišina koja vam para uši. Novosađani se teturaju pognutih glava, a izašli su iz domova samo jer su morali. Izašli su na ulicu znajući da ona nije sigurno mesto. Ali više nije ni škola, ni park, ni pešački prelaz. Više ne znate da li ćete ostati živi na naplatnoj rampi. Ili će vas pregaziti vojno vozilo. Ili će vas „besnim“ kolima udariti sin nekog „uticajnog čoveka“ koji za to neće odgovarati. Nismo sigurni u bolnici, u gradskom prevozu. Nismo sigurni ispod nadstrešnice koja je bila tu da nas štiti, a ne ubije.
U trenucima kad se tlo pod nogama zaljulja, kada sve što smo gradili u jednom trenu postane prašina, rađa se zajednička bol, duboka, teška i razorna. Ona ne prestaje, širi se ulicama, prolazi pored svake zgrade i prodire u svaki kutak grada. Uvukla se u pore. U odeću. Uvukla se u stanove na Limanu. U kućice na Ribarcu…
Koliko još dana žalosti, nezapamćenih tragedija, zločina, koliko žrtava do nekog boljeg vremena? U kom možemo da koračamo ulicom bez straha da će nam se na glavu sruštiti zid oronule fasade, neobeleženog gradilišta, „rekonstruisane“ nadstrešnice. Gde staje voz koji će nas odvesti u nešto što nije ovo?
