Novi udarac za evropsko jedinstvo: Kako će Dragijev odlazak uticati na EU i njen odnos prema Ukrajini

Često ćete za slavskim ili kafanskim stolom čuti kako je najveći problem koji jedna država (ili skupina država) može da ima jeste uslovna ujedinjenost koja se, poput svečanog escajga, pojavljuje samo u posebnim prilikama. Tačno je da su krize i jedinstvo međusobno i proporcionalno povezani – što je dublja kriza, veća je želja za prevazilaženjem razlika. Međutim, nasuprot uvreženom mišljenju, ovaj sindrom nije pupčanom vrpcom vezan samo za ovdašnje područje.

Kada je Mario Dragi – nekadašnji guverner Narodne banke Italije i predsednik Evropske centralne banke – pozvan da predvodi takozvanu vladu nacionalnog jedinstva, Italija se nalazila u velikoj zdravstvenoj i ekonomskoj krizi. Pandemija je svoj epicentar imala upravo na „čizmi“, što je dovelo do gotovo potpunog zatvaranja zemlje i kraha treće evropske ekonomije.

U nedostatku boljeg rešenja, Dragi je pozvan (dakle, nije izabran) da kao iskusni bankar povuče zemlju sa ruba provalije. Sve nesuglasice i ideološka neslaganja među najvećim partijama, kojih je bilo na pretek, gurnuti su pod tepihe palate Čigi u Rimu kako bi se Dragiju pružili koliko-toliko optimalni uslovi za rad.

Nakon nešto više od godinu dana na mestu premijera, Dragi je uz pomoć svojih reformi, podrške javnosti i izdašnih fondova EU za oporavak od posledica pandemije uspeo da stabiizuje italijansku ekonomiju. Ekonomist je Italiju proglasio državom godine, a promene nisu zaobišle ni načela na kojima je građena spoljna politika zemlje.

Invazija na Ukrajinu osuđena je sa prvom vešću o njenom početku. Dragi je održao nekoliko razgovora sa Zelenskim, kome je zajedno sa Šolcom i Makronom došao i u posetu. Doneta je odluka o formiranju fondova za pomoć ukrajinskim izbeglicama i vladi u Kijevu, a Italija je bila i jedna od zemalja koje su slale vojnu pomoć Ukrajini.

Međutim, kada se situacija u zemlji stabilizovala, došlo je vreme da se tepisi istresu, a to je značilo oslobađanje bazičnih neslaganja koja su potisnuta zarad izlaska iz krize.

Pokret pet zvezda i Liga Matea Savinija uskratili su poverenje daljim Dragijevim reformama, a on nije želeo da bude na čelu vlade koju je jedinstvo napustilo pa je, iz drugog puta, uspeo da ubedi predsednika Serđa Matarelu da prihvati njegovu ostavku. Italiju ponovo očekuju velike promene – na koje su se doduše navikli – s tim što se ovoga puta neizvesnost izlila iz čizme.

Čelnici Evropske unije bili su uvereni u to da će se Dragi dugo zadržati na vlasti, što je bio jedan od razloga za veliku finansijsku pomoć Italiji. Očekivalo se da će čovek koga su nazvali „spasilac evra“ zajedno sa Šolcom i Makronom ujediniti sve članice Unije, makar kada je u pitanju pružanje otpora Rusiji. Sa Dragijevim odlaskom, ova pretpostavka visi o veoma tankom koncu.

„Evropa je sada mnogo slabija“, dodao je bivši ministar spoljnih poslova Luiđi di Majo, nakon što je izrekao onu o Dragijevoj glavi predatoj Putinu na srebrnom poslužavniku.

Sličnog je mišljenja i Lucija Rubineli, asistentkinja na odseku političkih nauka na Jejlu, koja se bavi političkim dešavanjima u Italiji.

„Dragi je definitvno bio jedan od najvećih protivnika Rusije u Evropi. Problem sa njegovim odlaskom je to što je većina italijanskih partija u dobrim odnosima sa Rusijom“, rekla je ona za NPR.

Potvrda strahova o italijanskom okretanju Rusiji i slabljenju evropskog jedinstva stigla je iz kabineta Đorđe Meloni, predsednice desničarske partije Braća Italije koja prema prvim informacijama ima najveće šanse da nasledi Dragija.

Osim obećanja da „Italija nema čega da se plaši“, Meloni je najavila i da će vlada, ukoliko je ona bude predvodila, smanjiti podršku Ukrajini, što ide u korak sa izjavama njenih potencijalnih saradnika – Savinija i Berluskonija – koji već dovodili u pitanje slanje oružja na istok Evrope.

Uspostavljanje desničarske i evroskeptične vlade u Italiji moglo bi da zalije seme razdora koje je odavno posejao Viktor Orban, kao i da pojača podršku Marin le Pen u Francuskoj. Unija odavno ima problema kada je usklađivanje određenih politika u pitanju, a Dragijeve potencijalne zamene mogle bi taj problem dodatno da povećaju.

Međutim, deluje da su u Italiji prerano došli do zaključka o stabilizaciji. Broj zaraženih koronavirusom ponovo raste širom sveta, a prati ga epidemija majmunskih boginja. Energetska kriza se svakodnevno produbljuje, a zima – koliko god to sad delovalo nestvarno – sve je bliža. Italija grca u dugovima, a spas je pronalazila u otkupljivanju državnih obveznica od strane ECB sa kojom je izgubila sponu nakon Dragijeve ostavke.

Paradoksalno, pozitivna stvar u čitavoj situaciji je velika zamršenost italijanskog političkog sistema, koji će sasvim sigurno odložiti donošenje odluka koje bi mogle presudno da utiču na budućnost Italije, rata u Ukrajini, ali i čitavog kontinenta.