Novinari imaju pravo na neometan rad bez rizika da budu fizički ili na bilo koji drugi način napadnuti. Oštro osuđujem svaki takav incident: Ministar Vladan Vukosavljević za Nedeljnik

U kabinetu ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavljevića nismo videli kofere. Izgledalo je kao da se ne pakuje, a on nam je to i pojasnio: „Nemam šta da pakujem, pošto nisam došao s koferima ovde, nemam ni šta da nosim. Kad bude došlo vreme pakovaću se“. U intervjuu za Nedeljnik, Vukosavljević govori o rezultatima rada u poslednje četiri godine, nepristojnim ponudama koje je dobijao, kadrovskim rešenjima koja nisu po meri vladajuće koalicije, ali i o polemici koja je izazvala dosta reakcija i koja je otvorila pitanje pristojnosti u javnoj komunikaciji.

Šta nosite sa sobom? Koje rezultate? I koji prtljag ostavljate?

Nosim rezultate kojima sam jako zadovoljan i za koje smatram da predstavljaju pomak u dosadašnjem radu Ministarstva. Rezultati na današnji dan su rezultati za koje s ponosom mogu da kažem da predstavljaju pregnuća velikog broja ljudi i nešto što je čitava javnost u Srbiji koja se bavi kulturom pa i ona druga mogla da zapazi na jasan način. Naravno, nosim i određeno nezadovoljstvo što nisu sve stvari koje smo naumili sprovedene.

Na primer?

To je svega nekoliko stvari. Na Vladu nisu stigle izmene i dopune zakona o jeziku i pismu, što zvuči rogobatno a zapravo se odnosi na obavezu upotrebe ćirilice u javnom prostoru. Tako da ja mislim da se tu isprečila politička loša volja. Odnosno, mogu samo da pretpostavim pošto nisam dobio jasne i precizne informacije zašto to nije učinjeno iako smo to uradili uz saglasnost i sadejstvo najvećeg broja stručnjaka za pitanja jezika i pisma. Imamo i saglasnost nacionalnih manjina iako nam nije bila neophodna, da ove izmene ne utiču na njihova prava na upotrebu jezika i pisma. Smatram da je to veliki propust i krupna manjkavost. Još ono što nije dobro bilo i čime nisam zadovoljan je da već godinu i po dana Vlada nije dala saglasnost za izbor novog direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika. Konkurs je sproveden u skladu sa zakonom, kandidati koje je Ministarstvo predlagalo sukcesivno nisu došli na dnevni red Vlade Srbije i reč je o jednom postupku koji je veoma neodgovoran i za koji ne postoji razumno objašnjenje. To isto važi i za izbor direktora Narodne biblioteke.

U čemu je problem? Jesu problem kadrovska rešenja?

Meni nije rečeno niti je moguće to reći na taj način. Konkursi su sprovedeni u skladu sa zakonom, kandidati su stručni, konkursne komisije su sprovele proceduru i predložile Ministarstvu kandidate. Prema tome, nema nijedan razuman razlog da se to ne desi. Očigledno je da kandidati koji su pobedili na tim konkursima se nisu dopali nekome iz vladajuće strukture, ali to meni nije rečeno na taj način. Činjenica da već skoro dve godine Republički zavod nije dobio novog direktora predstavlja veliki udarac za čitavu politiku zaštite kulturnog nasleđa. Slično se može reći i za Narodnu biblioteku, s manjim posledicama, ali ovo sa Republičkim zavodom je nedopustivo.

Novinari kod nas, formalno gledano uživaju visok stepen zaštite, pitanje je samo da sprovođenjem zakona to postane uobičajeno i obavezno ponašanje. Nisu samo novinari povređeni, povređeni su i drugi ljudi

Šta je onda poenta konkursa ako se izaberu stručnjaci i onda ih vladajuća koalicija ne prihvati?

Ne znam. Obesmišljava se, na to pitanje ja nemam razuman odgovor, zašto neko sprečava da kandidati za tako važnu ustanovu budu na sednici vlade.

Da li se to dešavalo i sa drugim vašim kadrovskim rešenjima?

Nije. Moram da kažem da sam zadovoljan stanjem i postupcima koji su sprovedeni u svim drugim situacijama, u kojima su sprovedeni zakonom propisani postupci. U protekle četiri godine praktično sve ustanove kulture i nije bilo problema ali su se iz nekog razloga ova dva rešenja ispostavila kao problem. Ali meni nije objašnjeno kakav je to problem iako sam u više navrata i pismenim putem i usmeno insistirao da se ti problemi otklone. Do toga nije došlo i to je nešto što baca veliku senku na rezonovanje kod onih koji takve odluke donose.

A ono čime jesam zadovoljan su, pre svega, otvaranje dva velika muzeja, brojni pomaci u oblasti zaštite kulturnog nasleđa, savremenog stvaralaštva, pomoći malim sredinama u finansijskom smislu za rekonstrukciju objekata namenjenih kulturi. Ima tu i niz drugih stvari, teško je sve nabrojati u ovom formatu.

Mi ne znamo ko je mandatar još, ali pretpostavljamo ko bira ministre. Da li vas je taj neko kontaktirao?

Ne.

Očekujete li da vas kontaktira?

Ne znam. Ne razmišljam o tome. Ako neko bude hteo da me pozove, moj telefon je poznat, ako ne – ništa. Sve je razumljivo, sve je prihvatljivo. Imam dovoljno godina i životnog iskustva da sam svestan realnosti i teško me je iznenaditi.

Ko vas je pozvao prošli put?

Sadašnji predsednik Vučić. Mi se nismo poznavali do tada i rekao je da je o mom radu na mestu gradskog sekretara za kulturu, što je „ministar za kulturu“ grada Beograda, dobio niz pohvala od različitih ljudi i ustanova, nakon čega smo poveli razgovor o tome da on razmišlja o meni kao kandidatu za ministra kulture i kakav je moj stav o tome.

Kakva je bila vaša saradnja ove 4 godine?

Moram da kažem da se mi nismo često viđali, svega nekoliko puta. Ako se saradnjom može nazvati saradnja sa njegovim saradnicima koji rade po njegovom ovlašćenju ona se može nazvati vrlo korektnom. A nas dvojica smo lično kontaktirali svega nekoliko puta.

Pitam vas to zato što provejava nekako da većina napada u javnosti na vas dolaze iz same stranke ili vladajuće koalicije. Sve te kontradiktorne poruke građani su, po svemu sudeći, dobro upamtili?

Ja sam sa predsednikom na malom broju susreta imao korektan odnos i ti sastanci su protekli u korektnom tonu u svakom smislu, ne samo forme radi. Ovo što ste me pitali i ja sam to čuo i naslutio i pretpostavljam da je tako. Ja sam nestranačka ličnost, nisam bio član nijedne stranke niti sam sada. Taj status je dobar jer nije opterećen obavezom prema svojoj političkoj stranci, ali je manje povoljno to što nemate zaštitu političkih stranaka koje čine vladajuću koaliciju, mogu s manjom ili većom dozom nepoverenja da posmatraju vaš rad i kad osete ili im se priviđa da nešto ugrožava njihove interese, onda oni preko ustaljenih mehanizama u određenom broju medija, koji su poznati, ispaljuju otrovne strelice i pokušavaju da ugroze vaš ugled i rezultate vašeg rada. To se obično radi stihijski, bez logike i razumnog razloga, pa i traje koliko traju jedne dnevne novine, ali u svakom slučaju takve stvari postoje.

Na Vladu nisu stigle izmene i dopune zakona o jeziku i pismu, što zvuči rogobatno a zapravo se odnosi na obavezu upotrebe ćirilice u javnom prostoru. Tako da ja mislim da se tu isprečila politička loša volja

Šta su razlozi za te napade?

Verujem da postoji nekoliko razloga. Jedno su lične ambicije, dezavuisanje nekoga zbog sopstvene promocije, nezadovoljstvo izostankom mogućnosti za bilo kakve kombinacije ili dogovore sa mnom koji nisu u skladu sa zakonom ili opšteprihvaćenim principima morala ili standardnog poslovanja. Tako da neko ko smatra da je trebalo da dobije novac mimo konkursa, ko je navikao na državne sinekure, bez vidljivih rezultata, ako mu je to uskraćeno, postajete njegov neprijatelj i on koristi svoju priliku da vas preko svojih plaćenika u novinama blamira i izlaže uvredama. Uglavnom su u pitanju: nerealizovane lične ambicije, surevnjivosti, ugrožavanje nečijih nezakonitih interesa. I konačno treća stvar je jedan puki antagonizam sa kojim se suoči svako ko obavlja bilo kakvu javnu funkciju. Ako ste izloženi javnosti u manjoj ili većoj meri postoji kao u Gausovoj krivoj u matematici, na marginama te krive postoje ljudi koji vas bez razloga glorifikuju ali postoje i ljudi koji vas bez razloga mrze na ličnom nivou.

Znači, bilo je tog zahteva da se nekome nezakonito dodele neka sredstva?

Bilo je.

Koliko učestalo? Ko je to tražio?

Uobičajeni mezimci budžeta.

Bliski vlasti?

Neki jesu, neki nisu, neki se trude da budu.

Kako to izgleda?

Tako što pozovu i traže ili iskazuju svoja očekivanja u vezi nekog konkursa, pre nego što ih ja grubo prekinem. Pokušavaju da preko posrednika ili nekih medijatora poruče da nisu zadovoljni prošlogodišnjim rezultatima konkursa ili pokušavaju da preko prijatelja u političkim strankama ostvare uticaj. Nije toga bilo pregršt, ali bilo je. Sa mnom nije moguće razgovarati na taj način. Uglavnom ti pozivi dolaze iz Beograda, ređe iz unutrašnjosti. Jer je jedan deo razmažene beogradske čaršije navikao da godinama u svim sistemima i pod svakom vlašću dobija velike sume novca i kada se tome stane na put onda dobijate otvorene neprijatelje.

Mnogi javno govore da vi napadate novinare u želji da se preporučite za novu Vladu. Vidimo da to radi vaš prethodnik Ivan Tasovac, koji napada novinare i novinarke na Tviteru. Je l to sad neko takmičenje za koje mi ne znamo?

Bože sačuvaj, naravno da nije. Prvo, ja ne napadam novinare. Za 4 godine svog mandata, svega sam na nekoliko izuzetno oštrih i uvredljivih navoda reagovao, a najveći broj sam prećutao ili ignorisao. Imao sam oštru polemiku sa Željkom Mitrovićem jednom prilikom na poznatu temu. Imao sam i sudske postupke protiv nekih novinara koji su iznosili neistine o mom radu i radu Ministarstva. To su uglavnom tabloidi. Naravno, tu i tamo je bila neka polemika sa redakcijom NIN-a. Recimo sa Nedeljnikom nikad nisam imao polemiku, sa velikim brojem novina takođe. U ovom slučaju koji vi navodite čak se ne može reći da je reč o nekoj posebnoj polemici. Jednostavno su dva javna poslenika bila izuzetno verbalno agresivna prema meni i ja sam odgovorio na način na koji sam smatrao da je primeren. A pošto je naša javnost kontaminirana svim i svačim odmah su počela tumačenja da je to ne znam ni ja šta. Uglavnom nije u redu da pojedinac bude izložen najgorim uvredama bez obzira na funkciju kojom se bavi. Najbolje je zapravo ne odgovarati nikome i nikad, ali mi smo ljudi od krvi i mesa. Ja sam odgovorio bez da sam ikoga uvredio. Ako ja za sebe mislim da sam pripadnik faune i ako mislim da imam svoje stanište, ili habitat onda je logično da i druge ljude uključim u taj ironičan pogled na svet. To je stvar polemičnih tonova.

A jeste čuli negde da se bilo koji ministar kulture bilo gde u svetu na takav način obratio novinarima?

Recite mi samo na kakav način.

Deluje uvredljivo kad kažete novinaru da se vrati u svoje prirodno stanište. Razumem kad kažete da i sebe smatrate pripadnikom faune, ali da li ministar kulture ima pravo na takav rečnik?

Ne smatram ja, smatra nauka. Biologija. Svet se deli na floru i faunu.

Ali koje je onda to prirodno stanište Nedima Sejdinovića?

Objasnio sam u Danasu. Ako je moje prirodno stanište grad Beograd, onda je njegovo – tamo gde živi i gde se bavi temama kojima se inače bavi. Prema tome, prirodno stanište je ono stanište u kome mi živimo i radimo. Tu nije bio nikakav element uvrede. A da li mogu da imam uvid u ponašanje bilo kog ministra kulture od Čilea, preko Australije, Islanda, Egipta, Mongolije i Letonije, nemam. Ali verujem da ministri kulture svuda ponekad oštro polemišu sa različitim ljudima o različitim temama.

Hoćete da kažete da niste hteli da uvredite Nedima Sejdinovića?

Apsolutno. On mene jeste, ja njega nisam.

A čime vas je to uvredio?

Nazvao me je fukarom. Je l za vas to uvredljivo?

Siromašna raja?

Ne samo siromašna raja u svom standardnom arhaičnom značenju. U svom kolokvijalnom značenju to znači protuva, nitkov, ništarija, probisvet i bitanga. To se već mnogo decenija upotrebljava u tom kontekstu a ne svom arhaičnom turcizmu koji znači siromašan narod, nižu društvenu klasu. Jasno je šta to znači i niko od nas ne bi voleo da bude izložen takvoj vrsti uvrede.

Tokom ovih protesta, napadnuto je mnogo novinara i od strane policije i demonstranata? Gutali su suzavac, glave su bile razbijene. Nisam video Vašu reakciju, da li mi je možda promakla?

Nije vam promakla. Ne vidim smisao reakcija da neprestano pozivam ljude da se uzdržavaju od nasilja prema novinarima. Takvo ponašanje je zakonom zabranjeno. Ono je zabranjeno i moralom, dobrim običajima i drugim nizom pisanih i nepisanih kanonskih i nekanonskih odredbi. Jednostavno zvuči mi isprazno da stalno pozivam ljude na uzdržanost kada je reč o nasilju ne samo prema novinarima, već i prema policiji, demonstrantima, bilo kome. Ovo Ministarstvo je u mnogo slučajeva stalo na takvo stanovište. Postoje trenuci kada neke reakcije i saopštenja imaju inflatorni karakter i nemaju nikakav smisao. Svakako da novinari imaju pravo na neometan rad i slobodan pristup događaju bez rizika da budu fizički ili na bilo koji drugi način napadnuti. Oštro osuđujem svaki takav incident. Uostalom, Ministarstvo kulture i informisanja oglasilo se saopštenjem državnog sekretara za informisanje Aleksandra Gajovića.

Vi ste u poziciji da nešto promenite, da se poveća bezbednost novinara, promeni regulativa. Medijska strategija je bila prvo u Ministarstvu kulture pa je prešla u vladu, ali da li je bilo drugih inicijativa koje bi doprinele da ne bude to samo isprazno pozivanje na nenasilje?

Pitanje je efekata takvog pozivanja. Ono je iskreno i sa uverenjem dato, nije isprazno. Posle usvajanja Medijske strategije na redu je usvajanje seta medijskih zakona. Međutim, ovo je pitanje i krivičnog zakona, ponašanja i svesti jednog društva. Ovo ne spada strogo u našu nadležnost. Ako krivični zakon sankcioniše ovakvu vrstu nasilja, ne znam koje zakone bi ovo Ministarstvo trebalo da predloži. Mi smo spremni da podržimo bilo koji obrazloženi predlog zakona brojnih udruženja novinara koji bi doprineo većoj bezbednosti novinara. Verujem da bi, za početak, „žuti prsluci“ mogli malo da pomognu u prepoznavanju. Međutim, to nije koren problema. Novinari kod nas, formalno gledano uživaju visok stepen zaštite, pitanje je samo da sprovođenjem zakona to postane uobičajeno i obavezno ponašanje. Nisu samo novinari povređeni, povređeni su i drugi ljudi. Kad god su neredi, to je nažalost tako.

Kako vama izgledaju ti protesti? Šta je njihov uzrok?

Verujem da ima svačega, ali postoji problem artikulacije zahteva u tim protestima. Nisam shvatio koji su zahtevi. Neki su zdravstveni, neki politički. Vidi se da je kod mladih ljudi prisutan bes, gnev, eksplozivna energija koja zahteva neku vrstu promena nije jasno kakvih. S druge strane, bio sam dete kada je Srbiju zadesila epidemija variole vere i sećam se da je u ljude ušao veliki strah. Svakako da pandemije izazivaju veliki strah i pojedinaca i društva i kada se oni nalaze u stanju frustracije, onda su i reakcije snažne. Kad se na to nakače politički zahtevi, opozicione i paraopozicione grupe onda mi imamo jedan galimatijas, ali nemam razumevanja za nasilje ko god da ga primenjuje. Moramo suzbijati ekstremna ponašanja bilo od koga da dolaze, i moramo sa manje isključivosti a više sluha za drugoga živeti i raditi, inače nam preti sveobuhvatna kriza na svim poljima.