Na Novom Beogradu ponovo, čak tamo na parkingu, odzvanja tap lopte o parket. Samo što više nije Hala sportova, nego Arena, ali je sve ostalo slično. Crno-belo i romantično kao početak decembra, a lopte odzvanjaju u ritmu misli jednog od najvećih košarkaških trenera u istoriji Evrope. Telefon Željka Obradovića je, naravno, tokom ta tri sata koliko je tog dana trajao trening, bio nedostupan, ali je odmah po izlasku iz hale otvorio svoja vrata Nedeljniku.
Razgovaramo dok hodamo ka novim prostorijama Košarkaškog kluba Partizan, koje su još uvek u pripremi.
Prazni zidovi i nov nameštaj, kao novi početak. Često ga, kaže, zove arhitekta i zajedno traže idejna rešenja. Pričao je ranije da u Panatinaikosu nikada nije ulazio u svoju kancelariju, što je još jedan dokaz da Partizan za njega nije samo klub.
Puna usta crno-belog, kao povratak na staro. Često ga je, kaže, nešto zvalo da se vrati. Što je još jedan dokaz kako Željko Obradović posmatra život.
Pričamo o tome da nijedan čovek ne odživi život za trojicu, koliko god sadržajan bio, već se u svakom od nas kriju makar tri čoveka, koji jedan drugog ne potiru, već se uspinjući se jedan drugom na ramena trude da budemo veći ljudi. Priznaje da je pre Željka Obradovića uz aut-liniju i Željka Obradovića uz dugačak sto nasmejanih prijatelja, bio samo Željko Čačanin.
„Apsolutno i zauvek.“
A kako se taj Željko uopšte uputio u pravcu kojim je kroz život vozio do ovog početka decembra?
O tome u novom Nedeljniku, u nastavku serijala velikih životnih intervjua, govori Željko Obradović
ČITAJTE U NEDELJNIKU Željko Obradović o Beogradu i Čačku… O Srbiji i patriotizmu… O povratku u Partizan… O ratu i političarima… O NBA, Evroligi, Zvezdi, Kukoču, Jokiću… O svoja dva velika kuma koja je ispratio…
Na svim kioscima od četvrtka, 16. decembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju novi broj Mond diplomatika
Tagovi
