Februar je doneo i prve ledene dane u 2023. godini. I tada, na najprometnijim niškim raskrsnicama, deca su prala šoferšajbne ili tražila novac od vozača i prolaznika. Dok pravnici kažu da se deca na ulici najčešće nađu kao žrtve društveno neprihvatljivih ili kriminalnih pojava, podaci pokazuju da o njima sistemski niko ne brine. Vrata jedinog niškog svratišta, ovog februara, bila su zaključana.
Termometar na obližnjoj apoteci je pokazivao -9 stepeni. Na uglu Voždove ulice u Nišu stoje tri dečaka. Jedan sa sunđerom pere automobile, dok druga dva od prolaznika traže „neki dinar”. Gde će se skloniti od zime nije poznato, a kako su i zašto tu došli, malo ko zna. Svaka sudbina priča svoju priču.
Dragan Đorđević iz Odbora za ljudska prava Niš, nakon višegodišnjeg iskustva u radu na ovom problemu, kaže da su brojni razlozi zašto deca završe na ulici.
“Situacija kada se dete nađe na ulici je često posledica nekih društveno neprihvatljivih čak ili kriminalnih pojava koje se nisu prepoznale od strane nadležnih kao što su nasilje u porodici, zanemarivanje deteta, trgovina decom, maloletnički brakovi u nekim sredinama, maloletnička delikvencija”, kaže Đorđević.
Eksploatacija dece za potrebe prosjačenja, pojašnjava Đorđević, na trećem je mestu po obliku trgovine ljudima u Srbiji. Odmah posle seksualne i radne eksploatacije.
“Razlozi zbog kojih se dete nađe u prosjačenju su različiti, od loše finansijske situacije porodice, beskućništva (individualni slučajevi prosjačenja) do organizovanog prosjačenja što je zadnjih godina postalo „unosan biznis“. Takođe jedan od problema je i taj što mnoga deca i mladi koji prose dolaze iz porodica u kojima su roditelji ili srodnici još uvek pravno nevidljivi (nemaju lična dokumenta) usled raznih faktora”, priča Đorđević.
Međutim, podaci koje smo dobili na osnovu zahteva za pristup informacijama od javnog značaja pokazuju da u niškoj policiji i Tužilaštvu od 2019. godine do danas nema zavedenih slučajeva koji se tiče zloupotrebe i eksploatacije dece. Nije bilo ni individualnih prijava, niti su se institucije socijalne zaštite time bavile.
Sudbine mališana sa ulica nisu problem čak ni komunalne milicije čiji se pripadnici sa njima susreću skoro svakog dana. Načelnik Komunalne milicije u Nišu Dejan Kovačević kaže da su za njihovo postupanje u ovakvim slučajevima potrebne posebne obuke.
“U vezi navedenog u Vašem zahtevu, Komunalna milicija grada Niša nema ovlašćenja za postupanje s maloletnim licima i nema nikakvih podataka o istom”, saopštio je Kovačević u odgovoru.
Vrata jedinog svratišta zatvorena
Grad Niš, prema rečima zamenice gradonačelnice Niša Dušice Davidović ima plan za rešavanje ovog problema, ali svratište koje je pre nekoliko godina otvoreno u Romskom kulturnom centru, danas ne radi.
Vrata su zaključana i nema nikakvog obaveštenja.
Zamenica pojašnjava da je Svratište za decu bilo otvoreno na leto 2021. u sklopu projekta “Na putu do svratišta”.
“U toku trajanja ovog projekta deca su dolazila u Romski kulturni centar gde su dobijala obrok i stručnu podršku pripremne nastave u savladavanju nastavnog gradiva. Takođe deca su imala i novu garderobu prema potrebama”, kaže Davidovićeva.
Dodaje i da je u sklopu istog projekta u saradnji sa gradskim Centrom za socijalni rad organizovana stalna komunikacija sa roditeljima i staraocima dece.
“Tom prilikom im je ukazano da je zanemarivanje dece krivično delo i da postoji mogućnost oduzimanja starateljstva nad decom. Takođe u saradnji Centra za socijalni rad i PU Niš organizovana je povećana kontrola ulica i raskrsnica gde se nalaze deca koja su sklanjana sa ulice”, navodi zamenica.
Plan je, kako kaže, da ova usluga postane trajna i da se što veći broj dece skloni sa ulice, da se uvedu u sistem obrazovanja i da im se pruži neophodna zdravstvena zaštita. Preduslov je obezbeđivanje opremljenog prostora, stručnog licenciranog kadra za ovu uslugu, kao i dobijanje licence nadležnog ministarstva za pružanje ove usluge.
Neophodan sistemski pristup
Sa druge strane, Đorđević iz Odbora za ljudska prava kaže da se institucije ponašaju kao zbunjene i uvek „gase požar, a ne bave se uzrokom“.
“Kao i u mnogim oblastima izostaje sistemski pristup, od zakonskih odredbi koje moraju da se oslanjaju jedna na drugu (od krivičnog i prekršajnog prava do socijalne, psihološke i medicinske zaštite) do nadležnosti koje su ovde još uvek nepotpune i uloga aktera koje se bave ovim problemom nejasna”, kaže Đorđević.
Sve se i dalje svodi, zaključuje ovaj aktivista i pravnik, na političku volju da se počne sa rešavanjem nekog problema, ali ne i na potrebu da se on zaista reši.
Pišu: Anđelija Stanimirović i Marija Ilić
* Tekst je objavljen u okviru serije istraživačkih priča koje potpisuju studenti novinarstva iz Niša, Novog Sada i Beograda, kao deo projekta koji je nastao u saradnji sa organizacijom civilnog društva Partneri Srbija.
