O hapšenju novinara, anonimnim izvorima, nepotpisanim tekstovima i „reporterskoj privilegiji“: Odgovor Veljka Lalića Ivanu Radovanoviću

Dragi Ivane,

Pročitao sam ovo što pišeš – da bi tekst Ane Lalić morao da bude glavna medijska tema, a ne njeno hapšenje, i čini mi se da ti pogrešio.

Prvo, ja se uopšte ne sećam da je neki tekst bio tolika medijska tema kao tekst Ane Lalić. O njemu su danima pisali svi tabloidi, dnevne novine, portali, televizije s nacionalnom frekvencijom pravile su priloge, na kraju je pozvan veliki Rojters – čega se takođe ne sećam u našoj medijskoj istoriji – da demantuje tekst jednog portala koji je krenuo pre oko mesec dana. O tekstu Ane Lalić pričao je predsednik države u intervjuu RTS-u, kao i premijerka koja je nakon njega povukla sramotni Zaključak Vlade po kojem je Ana i uhapšena.

Tako da meni, dragi Ivane, već u startu čudno deluje ta konstrukcija, pošto mi kao da se nalazimo u situaciji u kojoj provladine medije najviše zanima čime se bave ovi, nazovimo ih antivladini mediji, dok antivladine najviše zanimaju vladini. To je kao, pošto si uveo američko novinarstvo, da liberali u SAD neprestano gledaju Fox, a konzervativci CNN. Čemu to mučenje?

Ti, naravno, osuđuješ njeno hapšenje, ali kao nekome ko je bio najbliži saradnik Slavka Ćuruvije, njegov zamenik i pomoćnik u Evropljaninu i Dnevnom telegrafu, koji je sa Bujoševićem i Smajlovićevom poslednji video Slavka pred ubistvo, očekivao bih da ti to uvek i u bilo kojoj situaciji bude glavna tema.

Jer, zamisli da upadnemo u priču zbog kog teksta je ubijen Slavko, kako su pisali oni primitivci u Politici ekspres; ili, priznajem, mnogo je primerenije, zbog kog teksta su mu/vam zatvorene novine.

Ja se, na primer, ne sećam nijednog osim onog koji je pisao Tijanić, a potpisao se i Slavko – pošto mislim da je to potpuno irelevantno.

Slažemo se da niko ne može da ti napravi reklamu kao država (mislim da si to ti prvi upotrebio), ali ta reklama svakog novinara ili medij može mnogo da košta, osim ovih sa radnim mestom na internetu. A koliko znam, ni ti ni ja nemamo Tviter.

Kada se pozivaš na nespretnost policije i tužilaštva, ne mogu da ti ponovo ne skrenem pažnju da je hapšenje i zadržavanje jedne novinarke sedam sati u zatvoru usledilo tačno dan nakon usvajanja famoznog Zaključka Vlade Srbije o izveštavaju u vreme vanrednog stanja.

Dakle, nije policija uopšte nespretno postupila. Još manje tužilaštvo!

Njihovo nije da tumače Zakon, pošto su oni samo u delo sproveli ono što je usvojila „liberalna“ Ana Brnabić. Srbija je tako postala glavna tema u svim svetskim medijima, prva zemlja koja je uhapsila nekog novinara u vreme pandemije, nakon vesti da je Kina privorila lekara koji je upozorio na novu bolest. I to nije uspeo da opere nikakav plaćeni PR tekst u Vašington tajmsu.

Dakle, ne slažem se da su pogrešili tužilaštvo i policija. Pogrešila je Vlada Srbije. Ne slažem se ni da je Ana Lalić osramotila državu time što je pisala da nešto nedostaje u bolnici u Novom Sadu, pošto svi mediji pišu kako je haos u njujorškim bolnicama, iako ovaj grad ima svake godine budžet kao 80 Srbija.

Na kraju, ne branim profesiju iz instinkta, već zato što hapšenje bilo kog novinara dira u samo srž novinarstva – niko ne može da radi slobodno ukoliko se plaši da će završiti u zatvoru. I tu znam da ne možemo da se ne složimo, iako se slažemo da je sreća da smo to imali samo sedam sati.

Ja moram da ti kažem da se uopšte ne bavim tuđim tekstovima, kao i da sam to naučio pre jedno pet godina kada sam sa Jelenom Drakulić bio u poseti CNN-u. Zatekli smo se u njuzrumu baš u trenutku kada je objavljena vest da je umro Spok iz „Zvezdanih staza“. Bio je haos, svi su negde trčali, okretali telefone. Njujork tajms je objavio vest, Vašington post. Ali CNN nije…

Bio sam zbunjen šta čekaju, da bi mi onda objasnili da neće da puste dok ne dobiju svoj drugi nezavisni izvor.

Tek 20 minuta iza Njujork tajmsa krenuo je prilog od 20 minuta koji su imali u takozvanom bunkeru, gde drže snimljene sve priloge za starije poznate ličnosti. Kada smo se našalili kako nemaju za našeg premijera, zbog godina, proverili su i shvatili da imaju – pošto nas smatraju rizičnim područjem.

Dakle, u novinarstvu svako odgovara za svoj tekst. A tuđim se retko treba baviti. Kredibilitet se teško stiče, a gubi u sekundi.

Što se tiče tvog pozivanja na Vesu i Manju, s Vesom nikada nisam radio iako smo tri puta pregovarali, dok sam s Manjom radio desetak godina, i od njega mnogo toga naučio, posebno taj instinkt o kome ti pišeš: da podigne helikopter kad su poplave ili pošalje novinara na mesto događaja.

Ali Ivane, ti pozivanjem na njih dvojicu kao da sam priznaješ da je novinarstvo nekad bilo profesionalnije ili nezavisnije, što je, priznaćeš, u kontradiktornosti sa tezom koju lansiraš u svom reagovanju na moju kolumnu. Iako bih ovde mogao i da se složim sa tobom. Ali, i ne bih…

No, da ne davimo čitaoce novinarskim žanrovima: naravno da ne mogu da se porede ratno izveštavanje ili reportaža, pošto smo obojica izveštavali iz rata, sa tekstovima iza kojih stoje aninimni izvori, ili kako je u poslednje vreme popularno, uzbunjivači.

Samo nije tačno da to nije dopušteno u novinarstvu, a posebno u američkom na koje se u tekstu pozivaš.

Upravo poslednjih dana to u svom ratu protiv nezavisne štampe pokušava da lansira Donald Tramp nazivajući „fejk njuzom“ sve anonimne izvore iz Bele kuće, a u stvari proglašavajući za „fejk njuz“ sve ono što se njemu ne sviđa. I tu, pazi, pričamo o Trampu koji je povukao desetine intervjua, proglašavao lažnim pričama stotine koje su kasnije potvrđene, uključujući ono čuveno da nije znao da Lari King radi na ruskoj televiziji.

Naravno da volim film „Svi predsednikovi ljudi“, koji doduše nisam odavno gledao (taman ću da ga skinem u ovoj dosadi), ali te pozivam da pogledaš jedan mnogo noviji. „The Post“, koji je bio kandidat za Oskara pre nekoliko godina, a u kome glavne uloge imaju Meril Strip i Tom Henks. To je priča o najvažnijem događaju američke štampe, takozvanim „Dokumentima Pentagona“, posle čijeg je objavljivanja Vrhovni sud SAD 30. juna 1971, preglasavanjem 6 na prema 3, doneo presudu po kojoj je „interes javnosti veći od interesa svakog pojedinca, pa makar on bio i predsednik SAD“.

To je promenilo američku štampu zauvek.

SAD danas mogu da gone Asanža ili Snoudena za dokumente koje su hakovali, ili ukrali, ali ne mogu medije koji ih objavljuju!

I to je suština američkog novinarstva koje jedino na svetu može da smeni i predsednika, ali i objavi maltretiranje u Abu Graibu, ma koliko političari to proglašavali nacionalnim interesom SAD.

Dešava se, međutim, i u Americi da se dovodi u pitanje takozvani „Reporter’s Privilege“, kojim novinari mogu da štite svoj izvor. Poslednji slučaj je bio Džudit Miler koja je završila u pritvoru, doduše zbog nepoštovanja suda, jer nije htela da oktrije svoj izvor koji joj je LAŽNO dostavljao podatke o oružju za masovno uništenje u Iraku. Ona je ostala bez posla, osramoćena lažima koje je plasirala, dok na kraju nije progovorio izvor CIA koji je potvrdio da je on bio „duboko grlo“.

Ali u njenu odbranu je stao liberalni kolumnista liberalnog Vašington posta, Ričard Koen. Njemu se možda nisu sviđali njeni tekstovi, ali je, kada je uhapšena, tražio da njemu otkrije svoj izvor, kako bi ga on dalje otkrivao svojim kolegama, da ih redom hapse.

Tako je jednom neverovatnom solidarnošću ljudi koji politički nisu na istoj strani odbranjen „Reporter’s Privilege“.

I sad ja tebe da pitam, kao najbližeg saradnika Slavka Ćuruvije, da li to možeš ovde da zamisliš? Nije u pitanju strana, Ivane, u pitanju je princip.

I tu se vraćamo na tekst Ane Lalić, o kojem uopšte nisam pisao, niti sam imao nameru da komentarišem tekst za koji ni ne znam kako je nastao.

Ali, Ivane, ona je itekako imala pravo da koristi anonimne izvore.

Kodeks novinara Srbije, valjda jedini dokument koji su potpisali i UNS i NUNS – a koji ovde očigledno niko nije čitao – doslovno kaže:

• Novinar je dužan da konsultuje najmanje dva nezavisna izvora informacija koja će datu informaciju da potvrde ili ospore.
• Dva međusobno nezavisna izvora informacija posebno su poželjna u slučaju postojanja indicije da zvaničan izvor daje nepotpuno ili netačnu informaciju. Postojanje dva nezavisna izvora informacija jednako je preporučljivo i u slučaju da ključne informacije potiču od anonimnog, odnosno poverljivog izvora.
• Novinar ima pravo da istražuje sve okolnosti i činjenice o događajima koji su od interesa za javnost.
• Ukoliko je izvor informacija neimenovan, urednik mora da bude obavešten o identitetu izvora, jer i novinari i urednici odgovaraju za tačnost objavljene informacije.

Ima toga još, ali navodim najvažnije stvari, kako naši čitaoci ne bi pomislili da su anonimni izvori nešto nedozvoljeno u štampi. Štaviše, novinari žive od izvora.

Ana Lalić je, dakle, potpisala svoj tekst – iako je za mene najveći problem što danas u tabloidima svakodnevno imamo nepotpisane tekstove – imala je tri nepovezana aninimna izvora, obratila se instituciji o kojoj govorimo, a ni ti ni ja ne znamo da li je izvor otkrila Vesi.

Policija nikako nije smela da joj zapleni telefon, niti kompjuter.

Njen tekst je gotovo potvtrđen činjenicom da po glavi stanovnika imamo najveći broj zaraženih lekara u reguionu, dok su mere ka najstarijima očigledno dale rezultate.

Na kraju, povučen je skandalozni Zaključak Vlade zbog kojeg bismo se, moguće, ti i ja dopisivali iz zatvora.

I zato ne vidim kako ne možemo da se složimo; ti, kako kažeš, bivši novinar i ja, eto, aktuelni: da je hapšenje jednog novinara, makar i na nekoliko sati, najveći medijski problem u jednom društvu.