O Megan i Hariju i celoj ovoj histeriji, malo drugačije: „Sad bi mi geaci trebalo da odaberemo stranu i isučemo koplja…“

Kolumnista najuglednijeg irskog dnevnog lista, bivši muzičar i povremeni komičar Patrik Frejn dao je svoje – i pomalo irsko – viđenje na intervju Harija i Megan kod Opre Vinfri, koji je uzdrmao kraljevsku porodicu i Ostrvo. Prenosimo ga u celosti…

Kad ti je monarhija u komšiluku, to je kao da živiš pored nekog ko se baš loži na klovnove i ko je nacrtao mural velikog klovna na svojoj kući, koji u prozorima drži lutke klovnova i ima neutaljivu želju da sluša sve i da diskutuje o klovnovima. A još konkretnije, za Irce, to je kao da živiš pored nekog ko se baš loži na klovnove a, takođe, tvog dedu je ubio jedan klovn.

Sem ovoga, sve ostalo liči na dečje priče. To što ti je kraljica šef države je kao da ti je gusar ili sirena ili Evoks šef države. Koja je logika? Pčele imaju kraljice, ali kraljica-pčela polaže sva jajašca u košnici. Kraljica Britanaca je položila samo četiri britanska jajašca, a jedan od njih je gmizavac princ Endrju, tako da to i ne zaslužuje aplauz.

Moderni kraljevići nemaju nikakvu moć. Njihova jedina uloga je da posvete klasni poredak u britanskom ne-ustavu. Oni žive u visokom luksuzu, ali bez ikakve autonomije, igrajući uloge svojih predaka, i predmet su konstantnih psihosocijalnih projekcija ljudi koji žale za gubitkom carstva. Oni su, praktično, Roršahov test koji tabloidi drže uvis, u želji da izmere do kog nivoa histeričnog baljezganja njihovi čitaoci mogu da dosegnu u bilo kom trenutku.

Poslednja krvava borba vodi se između kraljevske porodice s jedne strane i novooslobođenog princa Harija injegove supruge, bivše glumice Megan Markl, s druge. Tradicionalni, mi geaci bi trebalo da nervozno odaberemo za koga ćemo navijati i da potom izvlačimo koplja iz lešina. Ali na našu sreću, u ovo vreme se bitke odvijaju u televizijskim intervjuima.

U „Opri sa Megan i Hari“, Opra – njeno drugo ime sada je nebitno – pojavljuje se sa okruglim naočarima nalik na Harija Potera i u pastelnim bojama, koje deluju umirujuće. Na daljinu „grli“ trudnu Megan, koja nosi crnu haljinu sa belim šarama, i njih dve tako sednu između dva stuba koja gledaju na neku baštu u Kaliforniji. Ovo je, sasvim jasno, Oprin hram. (Zapravo, kako nam je rečeno, to je kuća „jednog prijatelja“). Kamere nežno kruže oko njih, a povremeno i lebde iznad, u taktu dobro obučenih sluga. Sporadično imamo rez na nekretninu u kojoj živi par, gde Opra i oni šetkaju u trenerkama, džinsu i vindjaknama, među psima i kokoškama, kao da hoće da nam kažu „Mi smo samo obično bogati ljudi, Opra, nismo mnogo različiti od tebe ili Toma Henksa ili Džefa Bezosa“. Arhmonarhisti će, naravno, tvrditi da su psi i kokoške samo glumci.

Opra nam na početku stavlja do znanja da pitanja nisu nameštena – iako u jednom trenutku vidimo njene podsetnike kada se priča o kraljevskom venčanju: „Hvala što ste me pozvali, inače“. Opra opisuje njihovu svadbu kao da je najlepša bajka. Megan kaže da je to bilo gotovo vantelesno iskustvo i da su, zapravo, održali mali privatni obred nekoliko dana ranije.

Megan priznaje da je bila pomalo naivna kada je razmišljala o kraljevskom venčanju. Nije bila svesna da će morati, primera radi, da se pokloni kraljici Elizabeti čak i iza zatvorenih vrata. A potom kreće da odbacuje tabloidne optužbe koje su u poslednje vreme izašle na videlo.

Da li je maltretirala osoblje? Pa, ne. (Ali, zar maltretiranje osoblja nije baš ono što krunisane glave tradicionalno rade?)

Da li je Megan rasplakala Ket Midlton zbog haljina za deveruše? Ona uzvraća da je u stvari Kejt nju rasplakala, iako dodaje, u slučaju da smo se latili onih svojih koplja, „Ako mene volite, ne morate nju da mrzite, a ako nju volite, ne morate mene da mrzite.“ Da je stvarno to brine, samo bi odgovorila sa „Koga je briga?“ (Prilično sam siguran da sam ja rasplakao mnoge ljude uoči svog venčanja.)

Potom počinje da nam crta tu mučnu sliku o tome koliko su se ućutkivali, koliko je institucija nije podržala i koliko su je pogodili rasistički komentari. Palata je nikada nije branila. Dozvolili su lažima da kolaju i navodili štampu kako je njima odgovaralo. Zove ih po starom nadimku, „Firma“, zbog čega zvuče kao banda londonskih gangstera, što verovatno i jesu. U najgorim trenucima, kaže, imala je suicidne misli. Potom malo potresno pokazuje na fotografiju kraljevske veridbe, kada joj je bilo najteže, ukazujući koliko joj čvrsto Hari drži ruku.

Razlog što ovo nije kraljevska prazna priča je što posredi jesu pitanja rase i pola i što se dotiče vrlo bitnih i vrlo savremenih strepnji o tome šta je fer, šta je jednakost, postoji li institucionalna mržnja. (Ako bih morao da podignem ono koplje, bilo bi to da bih se borio za Megan). Unutar institucije se pominjalo da bi mogao da se skine kraljevski status njihovom sinu. Još šokantnije, ako možete da budete šokirani tim događajem, Megan otkriva da je neimenovani član kraljevske porodice bio zabrinut koje će boje biti koža njihovog deteta.

Hari se pojavljuje u drugom delu intervjua. Zahvaljuje se svojoj supruzi što ga je edukovala o nesvesnim rasnim predrasudama i institucionalizovanoj mržnji i koliko je uvrnuto okruženje palate. On ga poredi sa stupicom, onoj u kojoj su i dalje njegov otac i brat. Njegov odnos sa njima dvojicom je ugrožen, iako Megan i Hari tvrde da su i dalje dobri sa kraljicom.

Hari se takođe priseća svoje majke i kaže da ga brine da bi istorija mogla da se ponovi. A to me podseća na jedini put kada sam bio pogođen nečim što je imalo veze sa britanskom krunom: kada sam ga video, kao dečaka, kako hoda na sahrani svoje majke. Priča o tajnom dogovoru krune i tabloida: mi vama informacije, vi pišete pozitivne stvari o nama. Kao što je i red sa sapunicama i rijaliti televizijom, da budu dobri sa novinarima je od egzistencijalne važnosti za kraljevsku porodicu. On kaže da su se Megan i on našli u središtu toga.

Otkriva i da nisu napustili svoje kraljevske dužnosti koliko su bili skrajnuti nedostatkom podrške. Rečeno im je da neće imati plaćeno obezbeđenje, zbog čega su morali da uđu u dogovore sa medijima. „Da li ste kraljicu uhvatili naprepad?“, pita Opra, kao da ju je Hari odjednom odvalio nekim karate udarcem. Kao da je to uopšte moguće. Siguran sam da bi prepredena devedesetikusurgodišnjakinja imala nož između zuba. Ali eto, nisu kraljicu uhvatili naprepad.

Tokom intervjua Hari i Megan, koji su jako ljupki, pametni i baš umeju da budu selebritiji, čine da monarhija deluje kao arhaična i endemski rasistička institucija koja nema mesta u modernom svetu. ‘Ajde, molim vas?! A uprkos reakcijama britanskih tabloida, oni su uradili nešto što čini sve drugo nevažnim: zvanično su se lansirali u Sjedinjenim Državama.

Hari je otkrio pol prinove – devojčica – u intervjuu, ali njih dvoje su bremeniti i novim medijskim carstvom i unosnim ugovorima za Spotify i Netfliks. Naravno, njihovi će ih kritičari zbog ovoga optužiti da su karijeristi kojima je samo novac na pameti, ali to je smešno kada dolazi od čankolizaca naslednih trošadžija poreskog novca. Po ugovoru sa Netfliksom, njih dvoje će morati nešto da rade, što je vrlo benigno kraljevsko ponašanje u poređenju sa osvajanjem drugih država ili opštim paratiziranjem.

Na kraju svega, Hari i Megan će pobediti. Uprkos tabloidnoj paljbi, ovo nije bila priča o nezahvalnoj kmetici koju je monarhija razmazila. Ovo je bila potencijalna unija dve velike kuće, Vindzora i Kalfiornijskih Selebritija. Samo jedna od ove dve familije ima budućnost, i to ona sa ugovorom sa Netfliksom.