Tokom 2000-ih godina, kolekcionari su računali da će se otvoriti tržište savremene umetnosti u Severnoj Koreji. Afričke i azijske zemlje slale su svoje narudžbine ateljeu Mansudae Art Studio. Istovremeno, u Evropi, Frankfurt je dosad jedini grad koji je poručio izradu umetničkog dela od ovog ateljea, gde je zaposleno nekoliko stotina umetnika. Da li zapadnjaci smatraju da bi takva dela bila suviše banalna?
ok zajedno sedimo u njegovom ateljeu Mansudae Art Studio, u centru Pjongjanga, Čoji Čang-Ho naglo skače i trči ka plakaru, odakle vadi blok za skiciranje. Nismo očekivali da ćemo upoznati jednog od najznačajnijih živih predstavnika čosonhva – severnokorejskog slikarstva laviranim tušem. To nije bilo predviđeno zvaničnim programom posete. Ali, tog jutra, naš zvanični pratilac povukao je lične veze da bi nas iznenadio.
Dok razgovaramo, Čoji Čang-Ho, rođen 1960, priča nam o veličanstvenim i strahotnim planinskim pejzažima po kojima je čuven širom istočne Azije. Objašnjava nam svoju duboku privrženost goropadnim severnim planinama, odakle je poreklom, i opisuje kako se surova klima ogleda u snazi i tvrdokornosti njenih stanovnika. Ali, on, kako kaže, najviše voli da slika radničku klasu iz koje potiče njegova porodica. Otvara blok i pokazuje nam svoju pravu pasiju.
Mansudae Art Studio je epicentar umetničke produkcije Demokratske Narodne Republike Koreje (DNRK). Osnovan je 1959. i ima hiljadu stvaralaca, uz oko tri hiljade „umetničkih radnika“ iz svih struka – od slikarskog veza do skulpture, preko mozaika i spomeničke umetnosti, te svih drugih mogućih tehnika. Smešten u centru glavnog grada kao deo sve većeg kampusa, studio je pod direktnim nadzorom Kim Džong-Una i Radničke partije (RP), koji im poveravaju izradu najvažnijih ostvarenja javne umetnosti – od dekoracije metroa u Pjongjangu do spomenika vrhovnog vođe koji se uzdiže na brdu Mansu.
Redovno zaposlen u Mansudae Art Studiju, Čoji Čang-Ho izvršava naređenja, ali niz skica koje nam pokazuje nije napravljen po zadatku. Pre nekoliko meseci poslat je u Mandžuriju, na severoistoku Kine, na čelu grupe umetnika sa zadatkom da postavi izložbu. Dok je išao kroz tu svetu zemlju, zatekao se kako razmišlja o „partizanskoj borbi“ iz 1930-ih godina, kada su korejski borci organizovali oružane upade u njegovoj rodnoj zemlji, koja je tada bila pod japanskom okupacijom. Trudeći se da zamisli kakav je bio život tih boraca za slobodu, počeo je seriju crteža koja je ilustrovala njihov život u gerilskim logorima i osećaj bratstva koji ih je ujedinjavao, osnažen raznim iskušenjima – to je sećanje koje danas čini osnovu severnokorejskog identiteta. Popunjavao je stranice svoga bloka noću, povlačio se u hotel da crta dok su članovi grupe izlazili u grad. To su teme i scene koje su mu važne i kojima želi da posveti godine što dolaze.
Ovaj kratki susret sa Čoji Čang-Hoom daje nam dobar prikaz o tome šta sa njegovog stanovišta znači biti severnokorejski umetnik. Potvrđeno je ono što smo naučili tokom dvadeset godina istraživanja o umetničkoj teoriji i praksi ove zemlje, koja su krunisana terenskom studijom u leto 2018. U pratnji holandske fotografkinje Alis Vilinga, radili smo s nekoliko umetnika iz ateljea Mansudae Art Studio i sa Univerziteta lepih umetnosti u Pjongjangu.
Izbor tema Čoji Čang-Hoa jeste spontan i iskren, ali isto tako i naučen, zato što je deo hijerarhije koju nameće zvanična umetnička teorija. Na samom vrhu hijerarhije je portret vrhovnog vođe – centralni element kulta ličnosti koji od članova porodice Kim pravi vođe severnokorejske revolucije, brižne oce korejskog naroda i nepobedive zaštitnike otadžbine. Delom se ovi portreti prave uz istorijske slike, jer je revolucionarna prošlost isprepletana sa biografijom lidera. Istorijske scene, posebne one što podsećaju na antijapansku gerilu i na „antiimperijalistički rat narodnog oslobođenja“ (koji se ovde naziva Korejski rat od 1950. do 1953), kao i one što opisuju izgradnju „radničkog raja“, imaju ulogu vizuelnog podsetnika na identitet koji država gradi i promoviše. Ove „tematske slike“ (čudžehva) imaju tu vaspitnu ulogu koju vlast pripisuje umetnosti.
No, to nisu prave lekcije iz istorije. Njihova svrha nije da ispriča činjenice, već da probudi emocijama obojena sećanja, crpeći inspiraciju iz istorijskog narativa koji zauzima centralno mesto u školskim programima, novinama, bioskopskim salama, romanima, na spomenicima i mozaicima koji krase javni prostor. Njihov zadatak je da osavremene pravo značenje nekog istorijskog događaja, a ono ne može biti ispravno protumačeno bez protoka vremena i bez odgovarajuće ideološke lupe.
Prema severnokorejskoj umetničkoj teoriji, kako je vlast definiše, samo umetnici s „odgovarajućom (…)
Ceo tekst pročitajte na sajtu Le Mond Diplomatique na srpskom, tako što ćete se izabrati jedan od ponuđenim modela pretplate.
Tagovi
