Dr Milan Colić: O odgovornosti

Uvek rado čitam kolumne. Naročito me zainteresuje kad u uglu stoji sličica osobe od pera i integriteta, jer tako prezentovan tekst odražava lični stav. Sedam da pišem i razmišljam da li sam lakomisleno i ishitreno prihvatio da na toj sličici sada budem ja, jer osećam veliku odgovornost što će iko odvojiti vreme da pročita o čemu razmišljam.

Novinarstvom u raznim formama, kao hobijem, a povremeno i kao sporednom profesijom (bio sam dugogodišnji član Udruženja novinara od 1995), bavim se još od srednje škole, dakle oko 50 godina. Napisao sam jednu knjigu, što znam da ne znači da sam pisac. Profesija za koju sam se školovao je medicinska – zdravstveno sam zbrinuo mnogo ljudi. Najpre kao lekar, pa onda kao opšti i urgentni hirurg Kliničkog centra Srbije, a imao sam dva „izleta“ u ratnu hirurgiju u toku humanitarne misije u Južnom Sudanu i po pozivu u Palestini. Najduže, ipak, bavim se estetskom hirurgijom u privatnoj praksi.

Posle četvorogodišnjeg volontiranja zaposlio sam se u Urgentnom centru, ali paralelno sam sa pokojnim bratom, prof. Miodragom Colićem, davne 1989. godine osnovao „Estetik studio“, pa zatim ’91. godine „Preduzeće za pružanje zdravstvenih usluga“ (ova smešna forma je bila jedina zakonski moguća u to vreme), a ’92. „Specijalističku ordinaciju za plastičnu hirurgiju“ kasnije preregistrovanu u „Specijalnu bolnicu“, što je i danas. Nemam tačan podatak, ali sam gotovo siguran da je to prva registrovana privatna zdravstvena ustanova u Srbiji uopšte. Ako se ograničimo na estetsku medicinsku delatnost, zaista smo prvi registrovali privatnu praksu u toj oblasti! Tada privatnih doktora u našoj zemlji nije bilo, jer je duga tradicija privatne prakse prekinuta 1941. godine, a obnovljena je za stomatologe ranije, a za medicinare tek 90-ih godina. Krčili smo put i prilagođavali se zakonima i pravilnicima koji su se neprestano menjali. Od tada do danas, u Bolnici Colić smo imali preko 30 000 pacijenata.

Ovo podsećanje na moj profesionalni put me ohrabruje da bi trebalo da imam integritet da se osvrnem na trenutne tendencije u našoj profesiji. Svestan sam da uticaj kolumne nije preveliki, ali za neko veće angažovanje nikada nisam imao pretenzije. Kada su mi jednom davno nudili da se bavim politikom u zdravstvu, ja sam hteo radije zdravstvenom politikom – što mi je bilo daleko bliže. Rekli su: „Imaš iskustvo i dobru reputaciju i u državnoj službi i kao privatnik, pa zašto da ne probaš?“ Odbio sam baš iz istog razloga! Ako si lekar, onda se jednako odnosiš prema pacijentu, jer on ima dijagnozu/tegobu koja zahteva isti tretman, bilo da se leči u privatnoj praksi ili u državnoj bolnici. Trebalo bi da ima i isti tretman. Mnogo puta sam svedočio da to nije bilo tako. Postojale su predrasude, pa kada su se dešavale komplikacije (a u ovom poslu su one retke ali neminovne i zvanično opisane) pa se lečenje nastavi u državnoj bolnici zbog potrebe multidisciplinarnog tretmana, često je bilo praćeno zluradim komentarom u stilu „tako ti i treba kad si išao kod privatnika“. Sada je sve manje tako. Veliki broj pacijenata kojima smo olakšali tegobe, koje smo izlečili u privatnoj praksi, doprineo je da se ceni rad u malim sistemima koji nisu pod okriljem države, ali jesu u skladu sa zakonima koje ona propisuje.

Danas, od deset mladih doktora koji završe šestogodišnje studije medicine, najviše ih je koji žele da specijaliziraju plastičnu hirurgiju. Neki bi čak da završe ovu izuzetnu specijalizaciju, a reklo bi se da im je cilj da rade samo neinvazivne procedure. Što se kaže, da budu hirurzi „bez kapi krvi“. Dođu kod nas koji se dugo bavimo estetskom medicinom na konsultacije. Uglavnom pitaju „kad mogu da počnem da bockam… šta se najviše isplati… kad imamo prava da radimo sami…“ Razumem nestrpljivost u mladosti, ali im prekorno kažem da bi bilo najbolje da osmisle „kioske“ za botox… a onda se osetim odgovornim da ne realizuju moju sarkastičnu ideju. Ko zna… u kakvom vremenu živimo, možda će jednoga dana biti moguće da, kad uđete u supermarket, neka mašina u koju je implementirana veštačka inteligencija algoritmom odredi šta vam je i koliko potrebno da imate „idealne“ konture lica, pa da pored kase uđete u kabinu, kao nekad za brze fotografije, sada za botoks i hijaluron. Sve je to, po meni, posledica pristupa „manjak znanja – višak samopouzdanja“. Ne mislim da mlade kolege imaju manje teoretskog medicinskog znanja, nego da sticanjem diplome ostvaruju određena prava (da se bave strukom) ali da nemaju u vidu obaveze ni odgovornost koju ova profesija nosi sa sobom. Često smo svedoci komplikacija, ali kao posledice neiskustva. O prevarama sa predumišljajem, kada potpuno neškolovana, nestručna lica rade zahvate o kojima pojma nemaju, a koja za posledicu imaju teške posledice po zdravlje pa i po život lakovernih pacijenata, o tome bih mogao da pišem posebnu kolumnu. Često se o tim tragičnim slučajevima senzacionalistički izveštava. U medijima se čuje velika galama koja se kao i svaka druga površno tretirana senzacija utiša, ili je neka bučnija senzacija nadjača, a mi nikada ne saznamo epilog tih kriminalnih radnji. To jeste kriminal, a imam utisak da se pripisuje celoj našoj struci, pa mi je nerazumljivo da makar za nauk ne čujemo koje posledice su imali ljudi koji su ugrozili drugima zdravlje i život.

Evo malo istorije. Nekada davno lopove su kažnjavali odsecanjem vrha nosa, kako nikada ne bi mogli da prikriju tragove počinjenog prestupa. Hirurška tehnika koju je upotrebio italijanski hirurg Taljakoci, prišivanjem podlaktice za nos, pa kasnije odvajanjem i rekonstrukcijom tkivom koje je na taj način dobio (po sličnom principu) upotrebljava se i danas. Te 1597. godine je rekonstruktivnu hirurgiju anatemisala crkva, a hirurg je u odbranu ove plemenite grane medicine izjavio: „Mi rekonstruišemo delove tela koje nam je priroda dala, a sudbina razorila, i to ne radimo zbog lepog izgleda, već zbog telesne utehe i funkcije.“ Tek 1957. godine Papa Pije XII skida anatemu rečima: „Estetska hirurgija nije u suprotnosti sa Božjom voljom, jer restaurira perfekciju najsavršenije Božje kreacije – a to je čovek!“

Velika je odgovornost baviti se ovom strukom, jer bilo da pacijent ima fizički nedostatak, ili da njegov izgled nije u skladu sa slikom koju ima o sebi, potreba da se ne naruši prirodni sklad je oduvek bila misija našeg doktorskog tima. I tako sada već 35 godina, vredno i odgovorno.