Definicija politike Srbije prema Kosovu, koju je u intervjuu za Nedeljnik izrekao Milivoje Miki Mihajlović veoma je ilustrativna. Ali možda u jednom slučaju nije do kraja primenjiva. Bio je to Pogrom srpskog stanovništva sa Kosova i Metohije 17. marta 2004. godine. Beograd je u tom slučaju mogao da uradi malo, mada je tamo gde je moglo da se ne uradi ništa, uglavnom tako i učinjeno, i gde je moglo da se pogorša, ni ta prilika nije propuštena. Ipak, fokus Pogroma 2004. od kog se navršava dve decenije treba da bude na žrtvama i neposrednim izvršiocima.
***
Kako dve decenije kasnije, sada kada donekle i hladne glave može da se tumači ovaj deo prošlosti, gledate na 17. mart 2004. godine?
To je jedan od događaja koji utiču na tokove istorije. Tog dana se najbolje moglo videti ko i kako trasira budućnost na Kosovu. Bez sumnje, to je bila dobro pripremljena akcija albanskih ekstremista. Cilj tog pogroma nad Srbima, pre svega u centralnom Kosovu, u Metohiji i Pomoravlju bio je proterivanje srpskog stanovništva i zatiranje srpskih korena. U demonstracijama je učestvovalo, prema procenama međunarodnih eksperata, između 40.000 i 60.000 ekstremnih Albanaca. U tom trenutku je bilo na Kosovu 40.000 naoružanih pripadnika međunarodnih snaga koji nisu sprečili nasilje. Dakle, kosovske vlasti su ćutale, KFOR i UNMIK su „okretali glavu“, a tadašnja Vlada Srbije je svoju nemoć pokazala organizujući – moleban. Poruka kosovskim Srbima iz Beograda je bila: „U Božijim ste rukama, Srbija vam ne može pomoći.“ Demonstracija nemoći i očaja.
Što je najgore, iz centralne Srbije je stigao i „alibi“ kosovskim ekstremistima. Zapaljene su džamije u Beogradu i Nišu, polupani izlozi bakalnica i poslastičara… To je stvorilo takozvanu „simetriju krivice“ i u zapadnim medijima naišlo na veće osude nego progon srpskog stanovništva i uništavanje srednjovekovnih svetinja. To je bio momenat kada se podzemlje uključilo u „rešavanje“ kosovske krize.
Mafija je deo svakog separatističkog pokreta. Na Kosovu je imala ključnu ulogu u naoružavanju OVK i izazvala rat na području koje je prerastalo u ogromni distributivni centar na balkanskoj heroinskoj ruti. U ovom slučaju albanska mafija je „stimulisala“ delove srpskog kriminalnog miljea da zapale džamije u Beogradu i Nišu. Plaćanje ove „usluge“ je, tvrdilo se tada, išlo preko „braće iz crnogorskog podzemlja“. Snage KFOR-a zaustavile su pogrom tek drugog dana, jer se tadašnji ministar odbrane Boris Tadić izgleda jedini snašao i razgovarao sa šefom južnog krila NATO-a koji je posle naredio da se uključi KFOR.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 14. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“ NA POKLON
Tagovi
