Od Braće Bajić do Marije Maxime, od čika Jove Zmaja do devojke koja tetovira Vučića: Da li je u Srbiji udvorištvo tradicija – Čitajte u Nedeljniku

Jedan intelektualac je poznih osamdesetih rekao da je Milošević veći Srbin i od Mihiza. I mnogi su poverovali.

Za ovih sedam godina vlasti skupila se obimna antologija udvorištva upućena Aleksandru Vučiću. Fudbalskim menadžerima, glumcima, novinarima, stranačkim kolegama i koalicionim partnerima Vučić je davao snagu kad su oni posustajali, pokazivao im put, ali i pokazivao da ima muda. Uz korupciju gotovo religioznog karaktera, uz endemsku hipokriziju i paranoju, udvorištvo je sigurno jedna od bitnijih odrednica negativnog nacionalnog karaktera – mentaliteta. Čim čujete da vam neko kaže da Vučić nije samo političar već i državnik, to vam je indikator da se radi o udvorici.

Režimski agitprop radi na monumentalizaciji lika i dela vođe, ali da nema udvoričke klime i tradicije u narodu, to bi sigurno teže išlo. Interesantan je taj mehanizam potuljenog udvorištva: prvo se vođa izviče, da bi se kasnije zbog novog vođe bacio u blato, i na kraju se čak pojavi nostalgija za odbačenim vođom. Znam ljude koji su bili 1989. na Gazimestanu, koji su takođe izvikali Miloševića („Nije (Kara)Đorđe, ne može da dođe, pa je Slobu poslao narodu“), da bi ga brzo odbacili jer su shvatili da „ne bi znali šta je bilo juče, da te nije Draškoviću Vuče“, pa su tražili od Koštunice da ih „spase iz ludnice“. Čak i kad je bio demokratski poriv, on je bio uslovljen vođom.

Celu analizu Zorana Panovića čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 4. jula. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici